tag:blogger.com,1999:blog-24665064507977628092024-03-07T21:49:42.112-08:00Богословске темеUnknownnoreply@blogger.comBlogger5125tag:blogger.com,1999:blog-2466506450797762809.post-87872812293363606472015-02-24T07:27:00.003-08:002015-03-08T05:47:23.834-07:00Света Тајна Покајања – Тајна живота у благодатној заједници са Богом<div dir="ltr" style="text-align: left;" trbidi="on">
<div class="MsoNormal" style="line-height: 150%; text-align: justify; text-indent: 33.0pt;">
<span lang="RU">Пише:протонамјесник Јован Максимовић</span></div>
<div class="MsoNormal" style="line-height: 150%; text-align: justify; text-indent: 33.0pt;">
<span lang="RU"> парох Прве парохије козлучке</span></div>
<div class="MsoNormal" style="line-height: 150%; text-align: justify; text-indent: 33.0pt;">
<span lang="RU"><br /></span></div>
<div class="MsoNormal" style="line-height: 150%; text-align: justify; text-indent: 33.0pt;">
<span lang="RU">У савременом друштву покајање
је маргинализовано</span><span lang="RU"> </span><span lang="RU">из искуства и живота. Штавише, човјек
данашњице живи у убјеђењу да нема потребе да се за било шта каје. </span><span lang="sr-Cyrl-BA">И када се формално каје он то
чини</span><span lang="RU"> без видног знака
промјене унутрашњег стања и истинског жаљења и гриже савјести. Свакако да такав
вид кајања не црпи идентитет из искуства православне Тајне умопреображења</span><span lang="sr-Cyrl-BA">.</span><span lang="sr-Cyrl-BA"> </span>Посматрано<span lang="RU"> са психолошког аспекта, у наше в</span><span lang="sr-Cyrl-BA">р</span><span lang="RU">ијеме на покајање се гледа као на знак слабости
карактера и лабилности дотичне личност</span><span lang="sr-Cyrl-BA">и, чега</span><span lang="RU"> се треба психолошки ослободити </span>потискивањем<span lang="RU"> у запећак.</span><o:p></o:p></div>
<div class="MsoNormal" style="line-height: 150%; text-align: justify;">
Хришћански
приступ покајању и уопште човјеку као носиоцу највећег достојанства пред
цјелокупном творевином не може бити историјски, социјални, нити само
психолошки, јер су коријени човјековог бића дубљи и свестранији од свега тога
узетог свеукупно, због славе у коју је уведен јављањем Божијим у свијету. <span lang="RU">Покајање је, такорећи, почетак Јеванђеља –
нове и радосне вијести о насталом спасењу и преображају човјека у Христу.
Штавише, истинско покајање је и више него почетак новог и спасоносног живота у
заједници са Богом: оно је и трајно хришћанско стање и расположење, које га
држи у стању стражења и будности за остварење Тајинственог сусрета са Господом.</span><span lang="sr-Cyrl-BA"> То потврђује и Свети Григорије
Палама када каже да је „</span><span lang="RU">покајање
почетак, средина и крај хришћанског начина живота</span><span lang="sr-Cyrl-BA">“<span class="MsoFootnoteReference"><!--[if !supportFootnotes]--><span class="MsoFootnoteReference"><span lang="sr-Cyrl-BA" style="font-family: "Times New Roman","serif"; font-size: 12.0pt; mso-ansi-language: #1C1A; mso-bidi-language: AR-SA; mso-fareast-font-family: "Times New Roman"; mso-fareast-language: EN-US;">[1]</span></span><!--[endif]--></span>.<o:p></o:p></span></div>
<div class="MsoNormal" style="line-height: 150%; text-align: justify;">
П<span lang="SR-CYR">окајање </span><span lang="sr-Cyrl-BA">је </span><span lang="SR-CYR">Богом установљена Тајна, </span>ко<span lang="SR-CYR">ју је Црква од самих својих почетака доживљавала </span>и примјењивала <span lang="SR-CYR">као такву. Њу је установио </span><span lang="sr-Cyrl-BA">Господ </span><span lang="SR-CYR">Исус Христос, који је био и њен
први савршитељ</span>,<span lang="SR-CYR"> кроз отпуштање гријехова „<i>онима који сједе у области и сјени смрти</i>“,
обасјавајући их </span>с<span lang="SR-CYR">вјетлошћу своје </span>б<span lang="SR-CYR">огочовјечанске личности. </span><span lang="RU">Јер „<i>Богу није мило да умре
безбожник, него да се врати безбожник са свога пута и да буде жив</i>“ (Ј</span>зк <span lang="RU">33,</span> <span lang="RU">11). Спаситељ је </span><span lang="sr-Cyrl-BA">ч</span><span lang="RU">удесним исцјељењима открио да је</span>
Он<span lang="RU"> најбољи познавалац бића
људског, јер је истовремено исцјељивао немоћи тијела и давао опроштај
сагрјешења онима који су му нелицемјерно приступали (</span>уп<span lang="RU">. Мт</span> <span lang="RU">9,</span> <span lang="RU">5</span>–<span lang="RU">6).</span><span lang="RU"> </span><span lang="SR-CYR">Господ </span><span lang="RU">Исус </span><span lang="SR-CYR">Христос </span><span lang="RU">је </span><span lang="SR-CYR">започео откривање своје </span>Б<span lang="SR-CYR">лаге вијести</span><span lang="RU"> управо
ријечима којима се </span>утемељује<span lang="RU"> нови живот у Богу</span><span lang="SR-CYR">: </span><span lang="RU">„</span><i><span lang="SR-CYR">Покајте се јер се приближи Царство
небеско</span></i><span lang="SR-CYR">“ (Мт</span> <span lang="SR-CYR">4,</span> <span lang="SR-CYR">17)</span>. <span lang="RU">Слијед</span><span lang="sr-Cyrl-BA">ујући примјер</span><span lang="sr-Cyrl-BA"> </span>в<span lang="RU">аскрслога Учитеља</span><span lang="sr-Cyrl-BA">,</span><span lang="sr-Cyrl-BA"> </span><span lang="RU">Апостоли, које је Христос послао да проповиједају, такође су започели своју
мисију свједочења Јеванђеља проповиједањем покајања за опроштај гријехова (Мк</span> <span lang="RU">6,</span> <span lang="RU">12; Лк</span> <span lang="RU">24,</span> <span lang="RU">47</span><span lang="sr-Cyrl-BA">; </span>в. <span lang="RU">Дап</span> <span lang="RU">5,</span> <span lang="RU">31; 11,</span> <span lang="RU">18; 17,</span> <span lang="RU">30; 14,</span> <span lang="RU">15; 26,</span> <span lang="RU">20)</span>.<span lang="RU"> Након силаска Светога Духа на апостоле на Педесетницу, прва проповијед
апостола Петра</span> садржи<span lang="RU"> конкретан циљ и упутство: „<i>Покајте се, и да се крсти сваки од вас у име
Исуса Христа за опроштење гријехова; и примићете дар Светога Духа</i>“ (Дап</span> <span lang="RU">2,</span> <span lang="RU">38; </span>уп<span lang="RU">. 3,</span> <span lang="RU">19).</span><o:p></o:p></div>
<div class="MsoNormal" style="line-height: 150%; text-align: justify;">
<span lang="RU">Дакле, п</span><span lang="SR-CYR">рве ријечи Христове</span>,
на самом почетку његове<span lang="SR-CYR"> проповијед</span>и<span lang="SR-CYR">, биле су</span>:<span lang="SR-CYR">„</span><i>П</i><i><span lang="SR-CYR">окајте се</span></i><span lang="SR-CYR">“, јер је покајање почетак
истинског хришћанског живота и његов услов. Али</span>,<span lang="SR-CYR"> шта је
покајање</span><span lang="RU"> у самој својој бити</span><span lang="SR-CYR">? Често се покајање </span><span lang="sr-Cyrl-BA">схвата као</span><span lang="SR-CYR"> хладн</span><span lang="sr-Cyrl-BA">о</span><span lang="SR-CYR"> и формалн</span><span lang="sr-Cyrl-BA">о</span><span lang="SR-CYR"> набрајање гријехова и преступа, као акт признавања кривице у правном
спор</span><span lang="sr-Cyrl-BA">у за које се
добија </span><span lang="RU">разрјешење </span><span lang="sr-Cyrl-BA">схваћено</span><span lang="RU"> у магијском смислу</span><span lang="sr-Cyrl-BA">.</span><span lang="RU"> Међутим, н</span><span lang="SR-CYR">ешто
суштинско се превиђа</span><span lang="RU"> у
оваквом приступу Тајинству покајања</span>,<span lang="SR-CYR"> без чега ни исповијест ни
разрешење немају ни значаја ни силе. </span>Т<span lang="SR-CYR">о је осјећање
отуђености од Бога, од радости општења са </span>њ<span lang="SR-CYR">им</span>,<span lang="SR-CYR"> због учињеног гријеха. Стога је истинско покајање жеља за повратком,
враћањем, поновним проналаском изгубљеног Очевог </span>Д<span lang="SR-CYR">ома и</span>,<span lang="SR-CYR"> изнад свега</span>,<span lang="SR-CYR"> измирењем са Црквом</span>. <span lang="SR-CYR">Покајање, као туга због отуђености од Бога, управо је лијек од сваке
друге безнадежне туге</span><span class="MsoFootnoteReference"><!--[if !supportFootnotes]--><span class="MsoFootnoteReference"><span style="font-family: "Times New Roman","serif"; font-size: 12.0pt; mso-ansi-language: EN-US; mso-bidi-language: AR-SA; mso-fareast-font-family: "Times New Roman"; mso-fareast-language: EN-US;">[2]</span></span><!--[endif]--></span><span lang="RU">.</span><span lang="RU"> </span>Док туга овога свијета
доноси смрт, покајање као туга по Богу доноси спасење, уносећи искуство
васкрсења у биће покајника. <span lang="RU">У
овој мисли нас утврђује апостол Павле, који каже: „<i>Жалост која је по Богу доноси покајање за спасење, за које се не каје;
а жалост овога свијета доноси смрт</i>“ (2Кор</span> <span lang="RU">7,</span> <span lang="RU">10).</span><span lang="RU"> </span><span lang="RU">У покајању се открива сва трагедија људске
палости у гријех</span>,<span lang="RU"> трагедија гријеха као лажи и обмане. </span><span lang="SR-CYR">П</span>рема<span lang="SR-CYR">
православном </span>искуству<span lang="SR-CYR">, гријех није само </span><span lang="RU">нарушавање</span><span lang="SR-CYR"> нек</span><span lang="RU">е</span><span lang="RU"> </span><span lang="RU">заповијести</span><span lang="RU"> </span><span lang="RU">кој</span>е а<span lang="RU">утомат</span>ски<span lang="RU"> изискује одређену
казну</span><span lang="SR-CYR">. </span><span lang="RU">Гријех</span><span lang="SR-CYR"> увијек представља </span><span lang="RU">изопачење живота и проневјеру дарова</span><span lang="SR-CYR"> кој</span>е<span lang="SR-CYR"> нам је Бог
да</span><span lang="RU">ровао</span>,<span lang="RU"> такорећи издају новог живота у Хри</span><span lang="sr-Cyrl-BA">сту.</span><span lang="sr-Cyrl-BA"> </span><span lang="sr-Latn-BA">Свети Кирило Јерусалимски истиче следеће: „Велико је зло гријех, али не
и неизљечиво; ужасно је за онога који га посједује; али лако изљечиво за онога
који га покајањем одбацује“</span><span class="MsoFootnoteReference"><!--[if !supportFootnotes]--><span class="MsoFootnoteReference"><span style="font-family: "Times New Roman","serif"; font-size: 12.0pt; mso-ansi-language: EN-US; mso-bidi-language: AR-SA; mso-fareast-font-family: "Times New Roman"; mso-fareast-language: EN-US;">[3]</span></span><!--[endif]--></span><span lang="RU">.</span><span lang="RU"> </span><span lang="sr-Latn-BA">Сликовит
доказ је управо прича о блудном сину, у којој отуђени син долази до спознаје
свога пада и унижења тек у сјећању на Оца који је пребогат милошћу. </span><span lang="sr-Cyrl-BA">Стога, грјешник </span><span lang="SR-CYR">формално не престаје бити чедо
Цркве која га је кроз крштење</span><span lang="RU"> и</span><span lang="SR-CYR"> родила. </span><span lang="RU">Богомудри Палама каже да „Дух Свети
пребива у онима који живе у покајању, не напуштајући ни оне што су сагријешили
– као што смо видјели код Давида, али одступа од оних што су сагријешили и при
том не осјећају покајање, као што смо видјели код Саула“</span><span class="MsoFootnoteReference"><!--[if !supportFootnotes]--><span class="MsoFootnoteReference"><span style="font-family: "Times New Roman","serif"; font-size: 12.0pt; mso-ansi-language: EN-US; mso-bidi-language: AR-SA; mso-fareast-font-family: "Times New Roman"; mso-fareast-language: EN-US;">[4]</span></span><!--[endif]--></span><span lang="RU">. </span><span lang="sr-Cyrl-BA"><o:p></o:p></span></div>
<div class="MsoNormal" style="line-height: 150%; text-align: justify; text-indent: 33.0pt;">
<span lang="sr-Cyrl-BA"> </span><span lang="RU">Важно је истаћи чињеницу да покајање, иако представља призив на промјену и
преображај сваког појединца, ипак није само лични подвиг, него уједно и саборни
подвиг заједнице као Тијела Христовог. </span><span lang="sr-Cyrl-BA">А</span><span lang="RU">постол </span><span lang="sr-Cyrl-BA">Павле
ставља</span><span lang="RU"> до знања да се стање
покајника итекако тиче саме заједнице којој исти припада: „<i>Ако страда један уд, с њим страдају сви удови; а ако ли се један уд
прославља, с њим се радују сви удови</i>“ (1Кор</span> <span lang="RU">12,</span> <span lang="RU">26). Ова констатација, свакако, Тајну покајања доводи у директну везу са
Евхаристијом, у којој се и остварује Црква као </span><span lang="sr-Cyrl-BA">заједница</span><span lang="RU"> Тијела и Крви Христове</span><span class="MsoFootnoteReference"><!--[if !supportFootnotes]--><span class="MsoFootnoteReference"><span style="font-family: "Times New Roman","serif"; font-size: 12.0pt; mso-ansi-language: EN-US; mso-bidi-language: AR-SA; mso-fareast-font-family: "Times New Roman"; mso-fareast-language: EN-US;">[5]</span></span><!--[endif]--></span>. <span lang="RU">Стога треба истаћи да је свака литургијско-богослужбена ријеч Цркве
прожета покајним мотивом и духом зато што јој је главни задатак да,
преображавајући човјека и цјелокупну творевину, </span>оствари<span lang="RU"> нови живот</span><span lang="sr-Cyrl-BA"> у
Христу</span><span lang="RU">. Покајање, као
преображај човјековог посрнулог бића</span><span lang="sr-Cyrl-BA">,</span><span lang="RU"> омогућава, кроз измирење са заједницом, поновни повратак у Цркву – саборни</span><span lang="sr-Cyrl-BA">,</span><span lang="sr-Cyrl-BA"> </span>б<span lang="RU">огочовјечански организам. Ово измирење је
терапеутски процес, а отпуштење гријех</span>ова<span lang="RU"> светотајински
печат и знак прихватања покајања које је уродило плодом. Стога, </span>у <span lang="RU">одсуств</span>у<span lang="RU"> покајне атмосфере заједница престаје да буде живо
литургијско ткиво Цркве, те се претвара у посвјетовњачену мјесну организацију
за задовољавање религиозних и психолошких потреба, губећи свој </span>б<span lang="RU">огочовјечански идентитет. Зато можемо слободно рећи да је управо покајање
јеванђе</span>л<span lang="RU">ски „квасац“ који чини да крштењска благодат
хришћанина преображава „<i>у</i> <i>човјека савршена</i>“, саборно узрастајућег
„<i>у мјеру раста пуноће Христове</i>“</span><span lang="RU"> </span><span lang="RU">(Еф</span> <span lang="RU">4,</span> <span lang="RU">13).</span><span lang="sr-Cyrl-BA"><o:p></o:p></span></div>
<div class="MsoNormal" style="line-height: 150%; text-align: justify; text-indent: 33.0pt;">
<span lang="sr-Cyrl-BA"> <o:p></o:p></span></div>
<br />
<div>
<!--[if !supportFootnotes]-->Литература:<br />
<hr align="left" size="1" width="33%" />
<!--[endif]-->
<br />
<div id="ftn1">
<div class="MsoFootnoteText">
<span class="MsoFootnoteReference"><!--[if !supportFootnotes]--><span class="MsoFootnoteReference"><span style="font-family: "Times New Roman","serif"; font-size: 10.0pt; mso-ansi-language: EN-US; mso-bidi-language: AR-SA; mso-fareast-font-family: "Times New Roman"; mso-fareast-language: EN-US;">[1]</span></span><!--[endif]--></span> <span lang="sr-Cyrl-BA">Свети Григорије Палама,<i> Сабране
бесједе</i>, 59. бесједа: „О чину светог крштења, о покајању и ономе шта о њему
каже св. Јован Крститељ“, Београд, 2005, 491.</span><span lang="RU"><o:p></o:p></span></div>
</div>
<div id="ftn2">
<div class="MsoFootnoteText" style="line-height: 150%; text-align: justify;">
<span class="MsoFootnoteReference"><!--[if !supportFootnotes]--><span class="MsoFootnoteReference"><span style="font-family: "Times New Roman","serif"; font-size: 10.0pt; mso-ansi-language: EN-US; mso-bidi-language: AR-SA; mso-fareast-font-family: "Times New Roman"; mso-fareast-language: EN-US;">[2]</span></span><!--[endif]--></span> <span lang="sr-Cyrl-BA">„Свети Павле учи да не треба одбацити оне који учине смртни гријех, већ
их ваља још већма кријепити хљебом од суза, али при том пазити да туга буде
умјерена, јер то значе ријечи <i>храниш их
хљебом сузнијем </i>(Пс 80, 5) да покајник не би од прекомијерне туге
пао у очајање“. (А. Медиолански, <i>Две
књиге о покајању</i>, </span><span lang="SR">Крагујевац, 2004,</span><span lang="SR" style="font-size: 11.0pt; line-height: 150%; mso-ansi-language: SR; mso-bidi-font-weight: bold;"> </span><span lang="sr-Cyrl-BA">61).<o:p></o:p></span></div>
</div>
<div id="ftn3">
<div class="MsoFootnoteText" style="line-height: 150%; text-align: justify;">
<span class="MsoFootnoteReference"><!--[if !supportFootnotes]--><span class="MsoFootnoteReference"><span style="font-family: "Times New Roman","serif"; font-size: 10.0pt; mso-ansi-language: EN-US; mso-bidi-language: AR-SA; mso-fareast-font-family: "Times New Roman"; mso-fareast-language: EN-US;">[3]</span></span><!--[endif]--></span> <span lang="sr-Latn-BA"> Свети Кирило Јерусалимски, </span><i><span lang="RU">Катихезе,</span></i><span lang="RU"> са грчког изворника превео Јеромонах др
Амфилохије Радовић, Манастир Острог</span>,<span lang="RU"> 2009</span><span lang="sr-Cyrl-BA">,</span><span lang="sr-Latn-BA"> 42.<o:p></o:p></span></div>
</div>
<div id="ftn4">
<div class="MsoFootnoteText" style="line-height: 150%; text-align: justify;">
<span class="MsoFootnoteReference"><!--[if !supportFootnotes]--><span class="MsoFootnoteReference"><span style="font-family: "Times New Roman","serif"; font-size: 10.0pt; mso-ansi-language: EN-US; mso-bidi-language: AR-SA; mso-fareast-font-family: "Times New Roman"; mso-fareast-language: EN-US;">[4]</span></span><!--[endif]--></span> <span lang="sr-Cyrl-BA">Г. Палама, <i>наведено дјело</i>,
498.<o:p></o:p></span></div>
</div>
<div id="ftn5">
<div class="MsoFootnoteText" style="line-height: 150%; text-align: justify;">
<span class="MsoFootnoteReference"><!--[if !supportFootnotes]--><span class="MsoFootnoteReference"><span style="font-family: "Times New Roman","serif"; font-size: 10.0pt; mso-ansi-language: EN-US; mso-bidi-language: AR-SA; mso-fareast-font-family: "Times New Roman"; mso-fareast-language: EN-US;">[5]</span></span><!--[endif]--></span> <span lang="sr-Cyrl-BA">Са великим
отачко-богословским ауторитетом свети Дионисије Псеудо-Ареопагит свједочи:
„Свака од свештенорадњи (посматра се) као незавршена (несавршена), уколико није
потврђена нашим причешћем (Евхаристијом); са друге стране, врх и глава сваке
свештенорадње јесте подавање (причешћивање) просвећенима Богоначалних Тајни...“
(Д. Ареопагит, <i>О црквеној јерархији</i>,
Шибеник, 2009, 24).<o:p></o:p></span></div>
</div>
</div>
</div>
Unknownnoreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-2466506450797762809.post-58781662124346508012015-02-24T07:12:00.000-08:002015-02-24T07:15:08.722-08:00Пасторално духовни смисао освећења Богојављењске водице<div dir="ltr" style="text-align: left;" trbidi="on">
<div class="MsoNormal" style="line-height: 150%; text-align: justify; text-indent: 38.5pt;">
<div style="text-align: left;">
<span lang="sr-Cyrl-BA">Пише:протојереј Јован Максимовић</span></div>
</div>
<div class="MsoNormal" style="line-height: 150%; text-align: justify; text-indent: 38.5pt;">
<div style="text-align: left;">
<span lang="sr-Cyrl-BA"> парох Прве парохије козлучке</span></div>
</div>
<div class="MsoNormal" style="line-height: 150%; text-align: justify; text-indent: 38.5pt;">
<span lang="sr-Cyrl-BA"></span><br />
<div align="center" style="line-height: 150%; margin-bottom: .0001pt; margin: 0cm; mso-outline-level: 1; text-align: center;">
<b><span lang="sr-Cyrl-BA" style="font-size: 14.0pt; line-height: 150%; mso-ansi-language: #1C1A;">Светотајинска улога воде<o:p></o:p></span></b></div>
</div>
<div class="MsoNormal" style="line-height: 150%; text-align: justify; text-indent: 38.5pt;">
<span lang="sr-Cyrl-BA">По библијско</span>-<span lang="sr-Cyrl-BA">отачком тајнозрењу</span>,<span lang="sr-Cyrl-BA"> вода се одувијек
налазила у најтјешњој вези са људским животом и постојањем. </span><span lang="SR-CYR">Вода сим</span>в<span lang="SR-CYR">оли</span>зује<span lang="SR-CYR"> почетак творевине, јер</span> су<span lang="SR-CYR"> дјелањем Светога Духа над водама све твари у Сину Божијем доведене из
небића у биће, из непостојања у постојање (Пост</span> <span lang="SR-CYR">1,</span> <span lang="SR-CYR">1</span>–<span lang="SR-CYR">26; Кол</span> <span lang="SR-CYR">1,</span> <span lang="SR-CYR">16; 2Пт</span> <span lang="SR-CYR">3,</span> <span lang="SR-CYR">5)</span><span lang="sr-Cyrl-BA">. </span><span lang="SR-CYR">Вода је, између осталог, саста</span><span lang="sr-Cyrl-BA">в</span><span lang="SR-CYR">ни
дио творевине; она је сим</span>в<span lang="SR-CYR">ол живота, рађања и оживљавања. Од
круцијалног значаја за сагледавање улоге воде у </span>д<span lang="SR-CYR">омостроју
Божијем је чињеница да се „Дух Божији дизаше над водом“<span class="MsoFootnoteReference"><!--[if !supportFootnotes]--><span class="MsoFootnoteReference"><span lang="SR-CYR" style="font-family: "Times New Roman","serif"; font-size: 12.0pt; mso-ansi-language: SR-CYR; mso-bidi-font-weight: bold; mso-bidi-language: AR-SA; mso-fareast-font-family: "Times New Roman"; mso-fareast-language: #1C1A;">[1]</span></span><!--[endif]--></span></span>.<span lang="SR-CYR"> Вода је присуством Духа Божијег попримила освећујуће дејство и силу,
постајући конструктивни и животворни елемент свега створеног. На тај начин је
природа воде, освећена Духом, примила освећујуће својство и постала обиталиште
Божиј</span>е<span lang="SR-CYR">. Библијск</span>а<span lang="SR-CYR"> пов</span>и<span lang="SR-CYR">јест о стварању свијета показује нам како Дух Свети, који се дизао над
водама, још од тада освећује воде и даје им плодност</span>.
<span lang="sr-Cyrl-BA">Штавише, свети Иполит Римски примјећује да </span><span lang="SR-CYR">Божанствена Тројица, предвиђајући
од вјечности пад људског рода, из небића ствара</span>јући суш<span lang="SR-CYR">тину
воде, истовремено</span> је<span lang="SR-CYR"> припремала људима исцјељење које
ће им се дати водом<span class="MsoFootnoteReference"><!--[if !supportFootnotes]--><span class="MsoFootnoteReference"><span lang="SR-CYR" style="font-family: "Times New Roman","serif"; font-size: 12.0pt; mso-ansi-language: SR-CYR; mso-bidi-font-weight: bold; mso-bidi-language: AR-SA; mso-fareast-font-family: "Times New Roman"; mso-fareast-language: #1C1A;">[2]</span></span><!--[endif]--></span></span>.</div>
<div style="line-height: 150%; margin-bottom: .0001pt; margin: 0cm; text-align: justify; text-indent: 38.5pt;">
<span lang="RU">Отуђењем човјека и
цјелоку</span><span lang="sr-Cyrl-BA">п</span><span lang="RU">не творевине од Творца свијет је промашио
своје назначење. </span>Вода, као
првобитна материја из које Бог ствара и обликује све постојеће, постаје
рушилачки елемент и обиталиште демонских сила<span class="MsoFootnoteReference"><span lang="SR-CYR"><!--[if !supportFootnotes]--><span class="MsoFootnoteReference"><span lang="SR-CYR" style="font-family: "Times New Roman","serif"; font-size: 12.0pt; mso-ansi-language: SR-CYR; mso-bidi-language: AR-SA; mso-fareast-font-family: "Times New Roman"; mso-fareast-language: EN-US;">[3]</span></span><!--[endif]--></span></span>. Човјек је постао слуга демонских сила
због своје робовске потчињености свијету и злоупотребе творевине<span class="MsoFootnoteReference"><span lang="SR-CYR"><!--[if !supportFootnotes]--><span class="MsoFootnoteReference"><span lang="SR-CYR" style="font-family: "Times New Roman","serif"; font-size: 12.0pt; mso-ansi-language: SR-CYR; mso-bidi-language: AR-SA; mso-fareast-font-family: "Times New Roman"; mso-fareast-language: EN-US;">[4]</span></span><!--[endif]--></span></span>. Ослобођење човјека започиње
ослобођењем, очишћењем и искупљењем материје, које се састоји у васпостављању
њене првобитне улоге и назначења – да буде обиталиште Божије.<span lang="sr-Cyrl-BA"> Према ријечима светога Јована
Дамаскина: </span>„Вода је, дакле, предиван елемент и вишеструко користан, који
чисти од нечистоће, и то не само тјелесне, него и душевне, уколико прими
благодат Светога Духа“<span class="MsoFootnoteReference"><span lang="SR-CYR"><!--[if !supportFootnotes]--><span class="MsoFootnoteReference"><span lang="SR-CYR" style="font-family: "Times New Roman","serif"; font-size: 12.0pt; mso-ansi-language: SR-CYR; mso-bidi-language: AR-SA; mso-fareast-font-family: "Times New Roman"; mso-fareast-language: EN-US;">[5]</span></span><!--[endif]--></span></span>.<span lang="sr-Cyrl-BA"> Неопходност овог дејства Духа Светог над водом Црква изражава </span>прозбом
која се чита при освећењу воде: „Да
се освети вода ова силом<span lang="sr-Cyrl-BA">,</span>
и дејством<span lang="sr-Cyrl-BA">,</span> и
силаском Светога Духа“<span class="MsoFootnoteReference"><span lang="SR-CYR"><!--[if !supportFootnotes]--><span class="MsoFootnoteReference"><span lang="SR-CYR" style="font-family: "Times New Roman","serif"; font-size: 12.0pt; mso-ansi-language: SR-CYR; mso-bidi-language: AR-SA; mso-fareast-font-family: "Times New Roman"; mso-fareast-language: EN-US;">[6]</span></span><!--[endif]--></span></span>. Уколико
материја није у односу са Богом, тј. уколико се не посматра и не користи као
средство општења са Богом, она постаје носилац и обиталиште демонских сила. У
тешкој отуђености од Бога, сва творевина је уздисала уздасима псалмопојца, који
боготражитељски <span lang="sr-Cyrl-BA">наглашава</span>:
„<i>Као што кошута тражи потоке, тако душа
моја тражи тебе, Боже! Жедна је душа моја Бога...</i>“ (Пс 42, 1–2). <span lang="RU">Како није било могуће </span>стално<span lang="RU"> живљење у оковима гријеха и смрти</span>,<span lang="RU"> била је неопходна
Божија интервенција. Пророци су најавили да ће Бог на крају времена учинити
ново стварање. Нови Завјет нам недвосмислено открива и доказује да је ново стварање,
наговјештавано у првом стварању, већ остварено у Христу, јер </span>б<span lang="RU">ожанско оваплоћење је стварање новог космоса, нове твари</span><span class="MsoFootnoteReference"><span lang="SR-CYR"><!--[if !supportFootnotes]--><span class="MsoFootnoteReference"><span lang="SR-CYR" style="font-family: "Times New Roman","serif"; font-size: 12.0pt; mso-ansi-language: SR-CYR; mso-bidi-language: AR-SA; mso-fareast-font-family: "Times New Roman"; mso-fareast-language: EN-US;">[7]</span></span><!--[endif]--></span></span><span lang="RU">. <o:p></o:p></span></div>
<div class="MsoNormal" style="line-height: 150%; text-align: justify; text-indent: 33.0pt;">
<span lang="sr-Cyrl-BA">У Светој Тајни Богојављења (Крштења Господњег) </span><span lang="SR-CYR">вода задобија нову
особину: она, осим тјелесног чишћења, поприма могућност, снагу и силу да у себе
прими Духа Светога и да очисти човјеково биће и савјест (1Пт</span> <span lang="SR-CYR">3,</span> <span lang="SR-CYR">21)</span><span lang="sr-Cyrl-BA">, </span><span lang="SR-CYR">да </span>из<span lang="SR-CYR">брише
жиг Сатанин </span>и<span lang="SR-CYR"> уре</span>ж<span lang="SR-CYR">е благодатни печат Духом Светим. Другим ријечима, она постаје бања која
чисти гријехе људске (Дап</span> <span lang="SR-CYR">22,</span> <span lang="SR-CYR">16; 1Кор</span> <span lang="SR-CYR">6,</span> <span lang="SR-CYR">11; Еф</span> <span lang="SR-CYR">5,</span> <span lang="SR-CYR">26; Јевр</span> <span lang="SR-CYR">10,</span> <span lang="SR-CYR">22)</span><span lang="sr-Cyrl-BA">. </span><span lang="SR-CYR">Још у Старом Завјету
Бог кроз пророка даје обећање</span> о<span lang="SR-CYR"> вод</span>и<span lang="SR-CYR"> која ће имати силу да очисти цјелокупног
човјека од </span><span lang="sr-Cyrl-BA">гријеха</span><span lang="SR-CYR">: „<i>Покропићу вас водом чистом, и бићете чисти;
ја ћу вас очистити од свијех нечистота ваших и од свијех гаднијех богова ваших</i>“
(Ј</span>зк <span lang="SR-CYR">36,</span> <span lang="SR-CYR">25).
Богонадахнути црквени пјесник</span>,<span lang="SR-CYR"> у молитвено</span><span lang="sr-Cyrl-BA">м</span><span lang="sr-Cyrl-BA"> </span><span lang="sr-Cyrl-BA">надахнућу</span><span lang="SR-CYR">
обраћајући се Богу, говори: „Ти</span><span lang="sr-Cyrl-BA"> сам</span><span lang="SR-CYR">,</span><span lang="sr-Cyrl-BA">
човјекољубиви Царе, који си нам дао да се обучемо у бијелу као снијег одјећу од
воде и Духа, пошаљи нам твој благослов кроз пијење ове воде и кропљење њоме,
справши прљавштину страсти</span><span lang="SR-CYR">“<span class="MsoFootnoteReference"><!--[if !supportFootnotes]--><span class="MsoFootnoteReference"><span lang="SR-CYR" style="font-family: "Times New Roman","serif"; font-size: 12.0pt; mso-ansi-language: SR-CYR; mso-bidi-font-weight: bold; mso-bidi-language: AR-SA; mso-fareast-font-family: "Times New Roman"; mso-fareast-language: #1C1A;">[8]</span></span><!--[endif]--></span></span>. </div>
<div class="MsoNormal" style="line-height: 150%; text-align: justify; text-indent: 33.0pt;">
<span lang="sr-Cyrl-BA">Рађајући се од Адама, ми смо заједно са свим
слабостима природе наслиједили још и сјеме смрти – како тјелесне, тако и
духовне. Зачет у безакоњима и рођен у гријесима, човјек носи у себи сав отров
гријеха, са свом тежином његових посљедица (уп. Еф 2, 1–3). Због
гријеха који живи у њему потчињен је утицају Сатане, који поступа као онај који
има власт и право. Христос је управо својим крштењем пресаздао и ослободио палу
људску природу, испунивши све старозавјетне наговјештаје Тајне спасења (уп. Јевр 2, 17–18).
Крштењем Исусовим човјек бива изузет од владавине Сатане, који у бањи поновног
рођења (крштењу) губи власт над њим и силу да самовољно дјелује у њему.
Благодат и сила крштењске воде не потапа свијет као у давнини, него очишћује
гријех у човјеку и савршено спира сваку нечистоту насталу удаљавањем од
заједнице са Богом. Просвјетљење које се остварује у крштењу је најбољи и
најузвишенији дар Божији. </span></div>
<div class="MsoNormal" style="line-height: 150%; text-align: justify; text-indent: 33.0pt;">
<span lang="sr-Cyrl-BA">Христос се крстио да би у својој богочовјечанској
личности остварио искупљење палог рода људског<span class="MsoFootnoteReference"><!--[if !supportFootnotes]--><span class="MsoFootnoteReference"><span lang="sr-Cyrl-BA" style="font-family: "Times New Roman","serif"; font-size: 12.0pt; mso-ansi-language: #1C1A; mso-bidi-language: AR-SA; mso-fareast-font-family: "Times New Roman"; mso-fareast-language: #1C1A;">[9]</span></span><!--[endif]--></span>,
те истовремено објавио Тајну Свете Тројице. Његово крштење је постало узрок
крштења сваког људског бића које повјерује и покаје се. Оскар Кулман наводи да
је „Исусово крштење заправо историјско поријекло хришћанског крштења“<span class="MsoFootnoteReference"><!--[if !supportFootnotes]--><span class="MsoFootnoteReference"><span lang="sr-Cyrl-BA" style="font-family: "Times New Roman","serif"; font-size: 12.0pt; mso-ansi-language: #1C1A; mso-bidi-language: AR-SA; mso-fareast-font-family: "Times New Roman"; mso-fareast-language: #1C1A;">[10]</span></span><!--[endif]--></span>.
То потврђује и светоотачко предање у личности светог Јована Дамаскина, који
свједочи да се Христос крстио да би нама био „образац и примјер за крштење“<span class="MsoFootnoteReference"><!--[if !supportFootnotes]--><span class="MsoFootnoteReference"><span lang="sr-Cyrl-BA" style="font-family: "Times New Roman","serif"; font-size: 12.0pt; mso-ansi-language: #1C1A; mso-bidi-language: AR-SA; mso-fareast-font-family: "Times New Roman"; mso-fareast-language: #1C1A;">[11]</span></span><!--[endif]--></span>.</span></div>
<div class="MsoNormal" style="line-height: 150%; text-align: justify; text-indent: 33.0pt;">
Од велике важности је истаћи<span lang="SR-CYR"> чињеницу да је у тренутку
Христовог крштења Дух Свети сишао на воде Јордана и остао на њима. Дејствујући
непрестано у Цркви, Дух не престаје да силази </span>на<span lang="SR-CYR"> воду
свијета, да би је преобразио у воду крштења, дајући јој силу поновног рађања</span><span lang="sr-Cyrl-BA"> за живот вјечни</span><span lang="SR-CYR">.</span></div>
<div class="MsoNormal" style="line-height: 150%; text-align: justify; text-indent: 33.0pt;">
<br /></div>
<br />
<div>
<!--[if !supportFootnotes]-->Литература:<br />
<hr align="left" size="1" width="33%" />
<!--[endif]-->
<br />
<div id="ftn1">
<div class="MsoFootnoteText" style="line-height: 150%; text-align: justify;">
<span class="MsoFootnoteReference"><!--[if !supportFootnotes]--><span class="MsoFootnoteReference"><span style="font-family: "Times New Roman","serif"; font-size: 10.0pt; mso-ansi-language: EN-US; mso-bidi-language: AR-SA; mso-fareast-font-family: "Times New Roman"; mso-fareast-language: EN-US;">[1]</span></span><!--[endif]--></span> <span lang="RU">Свети Кирило Јерусалимски</span><span lang="RU"> </span><span lang="RU">наводи: </span><span lang="sr-Cyrl-BA">„</span><span lang="RU">Ако неко жели да сазна зашто се баш преко
воде даје благодат, а не преко неког другог елемента, нека узме Свето Писмо па
ће му бити јасно. Вода је нешто изузетно велико, и најбоље међу четири видљива
елемента св</span>иј<span lang="RU">ета. Небо је обиталиште Анђела, а небеса су од
воде; земља је боравиште људи, а она је од воде; и пре свега шестодневног
стварања онога што је постало, Дух Божији ношаше се над водом</span><span lang="sr-Cyrl-BA">“</span> (К. Јерусалимски, <i><span lang="RU">Катихезе</span></i><span lang="sr-Cyrl-BA">, </span><span lang="SR-CYR">Манастир Острог, 2009</span><span lang="sr-Cyrl-BA">, </span><span lang="RU">57</span><span lang="sr-Cyrl-BA">).<o:p></o:p></span></div>
</div>
<div id="ftn2">
<div class="MsoFootnoteText" style="line-height: 150%; text-align: justify;">
<span class="MsoFootnoteReference"><!--[if !supportFootnotes]--><span class="MsoFootnoteReference"><span style="font-family: "Times New Roman","serif"; font-size: 10.0pt; mso-ansi-language: EN-US; mso-bidi-language: AR-SA; mso-fareast-font-family: "Times New Roman"; mso-fareast-language: EN-US;">[2]</span></span><!--[endif]--></span> <span lang="sr-Cyrl-BA">Иполит Римски</span><span lang="RU">й</span><span lang="sr-Cyrl-BA">, <i>Беседа
на Бого</i></span><i><span lang="RU">я</span></i><i><span lang="sr-Cyrl-BA">вление</span></i><span lang="sr-Cyrl-BA">, преузето са електронске
адресе: www.biblicalstudies.ru, </span>приступљено: <span lang="sr-Cyrl-BA">15.10.2009.<o:p></o:p></span></div>
</div>
<div id="ftn3">
<div class="MsoFootnoteText" style="line-height: 150%; text-align: justify;">
<span class="MsoFootnoteReference"><!--[if !supportFootnotes]--><span class="MsoFootnoteReference"><span style="font-family: "Times New Roman","serif"; font-size: 10.0pt; mso-ansi-language: EN-US; mso-bidi-language: AR-SA; mso-fareast-font-family: "Times New Roman"; mso-fareast-language: EN-US;">[3]</span></span><!--[endif]--></span> <span lang="RU">Вид</span><span lang="sr-Cyrl-BA">ј</span><span lang="RU">ети</span><span lang="sr-Cyrl-BA">:</span><span lang="sr-Cyrl-BA"> </span><span lang="SR-CYR">Протојереј Александар Шмеман, <i>Водом и Духом</i>, манастир Хиландар, 2008,
35</span><span lang="sr-Cyrl-BA">.<o:p></o:p></span></div>
</div>
<div id="ftn4">
<div class="MsoFootnoteText" style="line-height: 150%; text-align: justify;">
<span class="MsoFootnoteReference"><!--[if !supportFootnotes]--><span class="MsoFootnoteReference"><span style="font-family: "Times New Roman","serif"; font-size: 10.0pt; mso-ansi-language: EN-US; mso-bidi-language: AR-SA; mso-fareast-font-family: "Times New Roman"; mso-fareast-language: EN-US;">[4]</span></span><!--[endif]--></span> <span lang="RU">Уп</span>. „<i><span lang="RU">Мало ли вам је што пасете на доброј паши,
него остатак паше своје газите ногама својим? И што пијете бистру воду, него
остатак мутите ногама својим?</span></i><i>“</i><i> </i><span lang="RU">(Ј</span>зк <span lang="RU">34,</span> <span lang="RU">18)</span><span lang="sr-Cyrl-BA">.<o:p></o:p></span></div>
</div>
<div id="ftn5">
<div class="MsoFootnoteText" style="line-height: 150%; text-align: justify;">
<span class="MsoFootnoteReference"><!--[if !supportFootnotes]--><span class="MsoFootnoteReference"><span style="font-family: "Times New Roman","serif"; font-size: 10.0pt; mso-ansi-language: EN-US; mso-bidi-language: AR-SA; mso-fareast-font-family: "Times New Roman"; mso-fareast-language: EN-US;">[5]</span></span><!--[endif]--></span> <span lang="RU">Свети Јован Дамаскин, <i>Тачно изложење православне вере,</i> у</span><span lang="sr-Cyrl-BA">:</span><span lang="sr-Cyrl-BA"> </span><i><span lang="RU">Источник знања,</span></i><span lang="RU"> Никшић</span>,<span lang="RU"> 1997, 200.</span><span lang="sr-Cyrl-BA"><o:p></o:p></span></div>
</div>
<div id="ftn6">
<div class="MsoFootnoteText" style="line-height: 150%; text-align: justify;">
<span class="MsoFootnoteReference"><!--[if !supportFootnotes]--><span class="MsoFootnoteReference"><span style="font-family: "Times New Roman","serif"; font-size: 10.0pt; mso-ansi-language: EN-US; mso-bidi-language: AR-SA; mso-fareast-font-family: "Times New Roman"; mso-fareast-language: EN-US;">[6]</span></span><!--[endif]--></span> <i><span lang="sr-Cyrl-BA">Чин свете Тајне крштења</span></i><span lang="sr-Cyrl-BA">, у: <i>Мали требник</i>, превео архимандрит д-р Јустин Сп. Поповић, Призрен,
1994, 23.<o:p></o:p></span></div>
</div>
<div id="ftn7">
<div class="MsoFootnoteText" style="line-height: 150%;">
<span class="MsoFootnoteReference"><!--[if !supportFootnotes]--><span class="MsoFootnoteReference"><span style="font-family: "Times New Roman","serif"; font-size: 10.0pt; mso-ansi-language: EN-US; mso-bidi-language: AR-SA; mso-fareast-font-family: "Times New Roman"; mso-fareast-language: EN-US;">[7]</span></span><!--[endif]--></span> <span lang="sr-Cyrl-BA">уп.</span><span lang="SR-CYR"> 2Кор</span> <span lang="SR-CYR">5,</span> <span lang="SR-CYR">17; Гал</span> <span lang="SR-CYR">6,</span> <span lang="SR-CYR">15; Еф</span> <span lang="SR-CYR">2</span>, <span lang="SR-CYR">10; Кол</span> <span lang="SR-CYR">3,</span> <span lang="SR-CYR">10; Јак</span> <span lang="SR-CYR">1,</span> <span lang="SR-CYR">18</span><span lang="sr-Cyrl-BA">.<o:p></o:p></span></div>
</div>
<div id="ftn8">
<div class="MsoFootnoteText" style="line-height: 150%; text-align: justify;">
<span class="MsoFootnoteReference"><!--[if !supportFootnotes]--><span class="MsoFootnoteReference"><span style="font-family: "Times New Roman","serif"; font-size: 10.0pt; mso-ansi-language: EN-US; mso-bidi-language: AR-SA; mso-fareast-font-family: "Times New Roman"; mso-fareast-language: EN-US;">[8]</span></span><!--[endif]--></span><span lang="RU"> Молитва коју говори свештеник у чину </span>М<span lang="RU">алог освећења воде</span><span lang="sr-Cyrl-BA">, <i>наведено дјело</i>, 268.<o:p></o:p></span></div>
</div>
<div id="ftn9">
<div class="MsoFootnoteText" style="line-height: 150%; text-align: justify;">
<span class="MsoFootnoteReference"><!--[if !supportFootnotes]--><span class="MsoFootnoteReference"><span style="font-family: "Times New Roman","serif"; font-size: 10.0pt; mso-ansi-language: EN-US; mso-bidi-language: AR-SA; mso-fareast-font-family: "Times New Roman"; mso-fareast-language: EN-US;">[9]</span></span><!--[endif]--></span><span lang="sr-Cyrl-BA"> О искупљењу рода људског кроз
крштење Христово Александар Шмеман каже: „Примајући крштење Јованово, Христос
поистовјећује Себе са свим људима – са свим грјешницима без изузетка, који су
потребовали опроштај, спасење, преображај...Поистовјећује Себе са свима и са
сваким од нас понаособ“ (А. Шмеман, <i>Слово
на Крещение Господне</i>, преузето са електронске адресе: www.krotov.info, приступљено: 17.01.2012).</span><o:p></o:p></div>
</div>
<div id="ftn10">
<div class="MsoFootnoteText" style="line-height: 150%; text-align: justify;">
<span class="MsoFootnoteReference"><!--[if !supportFootnotes]--><span class="MsoFootnoteReference"><span style="font-family: "Times New Roman","serif"; font-size: 10.0pt; mso-ansi-language: EN-US; mso-bidi-language: AR-SA; mso-fareast-font-family: "Times New Roman"; mso-fareast-language: EN-US;">[10]</span></span><!--[endif]--></span><span lang="RU"> О</span><span lang="sr-Cyrl-BA">.</span><span lang="RU"> Кулман, </span><i><span lang="sr-Cyrl-BA">Крштење у Новом Завету, </span></i><span lang="sr-Cyrl-BA">Отачник, Београд, 2011</span><span lang="RU">, 61.</span><span lang="sr-Cyrl-BA"><o:p></o:p></span></div>
</div>
<div id="ftn11">
<div class="MsoFootnoteText" style="line-height: 150%; text-align: justify;">
<span class="MsoFootnoteReference"><!--[if !supportFootnotes]--><span class="MsoFootnoteReference"><span style="font-family: "Times New Roman","serif"; font-size: 10.0pt; mso-ansi-language: EN-US; mso-bidi-language: AR-SA; mso-fareast-font-family: "Times New Roman"; mso-fareast-language: EN-US;">[11]</span></span><!--[endif]--></span> <span lang="sr-Cyrl-BA">Ј. Дамаскин, <i>наведено дјело</i>,
307.</span><span lang="RU"><o:p></o:p></span></div>
</div>
</div>
</div>
Unknownnoreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-2466506450797762809.post-56501807909074828562015-01-19T04:46:00.000-08:002015-01-19T04:55:25.749-08:00Гетсиманија<div dir="ltr" style="text-align: left;" trbidi="on">
<div class="MsoNormal" style="margin-bottom: 0.0001pt; text-align: left;">
Пише: Данијел Билић, иконописац</div>
<div class="MsoNormal" style="margin-bottom: 0.0001pt; text-align: left;">
<span lang="SR-CYR" style="font-family: inherit; font-size: x-small; mso-ansi-language: SR-CYR;"><br /></span></div>
<div class="MsoNormal" style="margin-bottom: 0.0001pt; text-align: left;">
<div class="MsoNoSpacing">
<span lang="SR-CYR"> Физичко и материјално је свагда
својеврсна пројава духовног и унутарњег, оног, дакле, суштинског и претежнијег,
по Спаситељевим ријечима: „ Не брините се за тијело...“, иако јесмо
психосоматска бића –<o:p></o:p></span></div>
<div class="MsoNoSpacing">
<span lang="SR-CYR">од
тијела, душе и духа...</span><span lang="SR"><o:p></o:p></span></div>
<div class="MsoNoSpacing">
<span lang="SR-CYR"> <o:p></o:p></span></div>
<div class="MsoNoSpacing">
<span lang="SR-CYR"> У томе свјетлу посматрајући
најтамнију Гетсиманијску ноћ, можда бисмо могли и молитву до крви којом се
Господ обраћао Оцу схватити, не као молитву и страховање тијела од очекиваних будућих
патњи и страдања, него можда најприје као вапај човјека Господа, у тренутку
надолазећег сусрета са највећим дебаклом створеног човјечанства. Усудимо се
размислити чак, поучени Псалмима за које и Оци говоре да се сам Господ заједно
са човјеком моли у њима, (што се у свој пуноти да схватити само кроз
Богочовјека), те и Гетсиманијску молитву осмотримо на такав начин. Господ се и
тада можда молио, као човјек, управо због човјека, или тачније, за човјека –
али не само у смислу неког нама будућег примјера или узора послушности, него као
Онај који је у потпуности тог тренутка добровољно поистовјетио себе са
човјечанством које се спрема да одбаци несагледиву и толико посвједочену Љубав
– Бога, и преда их/Га, крајњем понижењу, порузи, и свирепој, тада најкрвничкијој
и најмучнијој смрти. Дакле, не страх од личног страдања и мучења тијела, у
молитви за мимоилазак чаше, Њега, као човјека да кажемо, </span><span lang="SR">(</span><span lang="SR-CYR">будући да је као Бог, Господ свакако нестрадалан у том смислу</span><span lang="SR">)</span><span lang="SR-CYR">, него молитва за човјечанство – да не учини
убиство свога Створитеља, „ако је могуће“. Ријечи потпуне, истинске молитве до
краја, као и на крсту: „Опрости им</span><span lang="SR">,</span><span lang="SR-CYR"> јер не знају
шта чине“; не нешто исценирано и режирано, него молитва усрдна до проливања
крви, човјека у Богочовјеку, не због страха за Њега самог, Његовог бола или
смрти, „јер бјеше немогуће да Га она задржи“, него због човјека у општем смислу
– човјечанства које се спрема да прихвати крајње безумље, управо сопствену смрт
и мучење, својом заслијепљеном мржњом и одбацивањем Бога, а по почетном, а тада
кулминираном, наговору непомјаника.<o:p></o:p></span></div>
<div class="MsoNoSpacing">
<span lang="SR-CYR">Као Син
Божији Он је апсолутно могао умолити Оца и учинити да не буде Његовог страдања
– заправо, у том смислу не би имао ни потребу за молитвом, а дјеловало би и
банално и супротно Његовом назначеном добровољном страдању; него Он изнутра,
као Бого – човјек, приноси вапијуће, праведничке, и за нас, унутарње
човјекоспасоносне и човјекоисцјељујуће, молитве Оцу, какве, не само у том
тренутку, него нико никад није био кадар принијети, и то за свеколико
човјечанство од почетка до краја времена, у најтамнијем моменту његовог постојања,
када се, уврхунивши у гријеху, спремало да убије и одбаци свог јединог
човјекољубивог Створитеља. То је чаша коју ће Господ заједно испити са човјеком
за којег се неодвојиво, најтјешњом љубављу, везао, то је оштрица бича и
клинова, то је тежина крста, терет крајњег, свеукупног гријеха човјечанства.
Јер, Он сам свједочи о Себи, ако бисмо мислили да се молио лично за Себе да Га
мимоиђу страдања, када каже ученицима: „Зар ја не бих могао умолити Оца...“ Зар
Он не би могао заиста учинити... било шта?<o:p></o:p></span></div>
<div class="MsoNoSpacing">
<br /></div>
<div class="MsoNoSpacing">
<span lang="SR-CYR"> Његова молитва у Гетсиманији је
љубећа молитва према човјеку, у којој се Он не одваја од нас због наше сулуде
грешности, „него Он наше гријехе узе на се“ – Он моли Оца да људи не учине
крајњи избор вјечног самоубиства покушајем Богоубиства, и задњим, крвавим
напором везује нас молитвом за Њега – анђео Га кријепи и бодри, тиме да ће вакрснути
поново у људима љубав када Га препознају као Васкрслога, кад</span><span lang="SR">a</span><span lang="SR-CYR"> схвате да је и смрт и све што постоји под Његовом
влашћу... Тада, вјечно везавши из непојамне љубави Себе за нас, „љубећи нас до
краја“, Он полази на оно што „треба да се збуде“, трпељиво по(д)нијевши крст,
унизивши се потпуно до, не само човјека, него до одбаченог човјека, и то не из
друштва, него до онога који уопште „не треба да живи“, и као такав, унижен испод
свих, Он приноси коначни, човјекомолитвени вапај за нас, најбесрамније
грешнике, вапај јединог, вјечито безгрешног, Праведника, молитву љубави која ће
нас у свом васкршњем загрљају поново и заувијек сјединити – ону најстрашнију,
најболнију и најтамнију мисао човјекову, унутарње преображава у мољење које ће нам
донијети Свјетлост будућег вјечног дана:<o:p></o:p></span></div>
<br />
<div class="MsoNoSpacing">
<span lang="SR-CYR">„Боже
мој, Боже мој, зашто си ме оставио?</span><span lang="SR">“</span><span lang="SR"> </span><span lang="SR-CYR">Маран ата.</span><span lang="SR">..</span><span lang="SR-CYR"> Дођи Господе...<o:p></o:p></span></div>
</div>
</div>
Unknownnoreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-2466506450797762809.post-87351192079833740412015-01-12T14:13:00.000-08:002015-01-14T15:28:51.969-08:00Понешто о православним иконама<div dir="ltr" style="text-align: left;" trbidi="on">
<div class="MsoNormal" style="text-align: left;">
<span lang="SR-CYR"> <b> </b>Пише: Данијел Билић, иконописац </span></div>
<div class="MsoNormal" style="text-align: left;">
<span lang="SR-CYR"> </span></div>
<div class="MsoNormal" style="text-align: left;">
<span lang="SR-CYR" style="font-family: inherit;"> Кроз иконописачки посао којим се бавим,
често се сусрећем са терминима: „византијска икона“, „барокна“ икона, и
„сликање икона по канону“. Те изразе уобичајено притом прати једно, такође,
шаблонизирано разумијевање, са, нажалост, чини ми се, одређеним девијацијама у
односу на суштински појам – „Православље“.<o:p></o:p></span></div>
<div class="MsoNormal" style="margin-bottom: .0001pt; margin-bottom: 0cm;">
<span lang="SR-CYR" style="font-family: inherit;"> Израз „византијска икона“, иако је
већ самим називом прецизно означен најприје као просторно – историјска одредница
одређеног иконописног рада, код нас се схвата првенствено у једном стилском,
ликовном контексту, који има рекло би се чак и неки општепрепознатљиви
карактер. Притом, ту препознатљивост, у некој ликовној анализи, одликује одређени
израз који најчешће прати и цијела композиција, по мени, врло уобичајених и
једнако осјетљивих „теолошких“ објашњења истог. Међутим, мислим да би се и
поред свега тога, и код самих корисника тог термина, појавила врло збуњујућа
ситуација у глави, ако бисмо покушали темељно да одредимо шта је то заправо
„византијска икона“, и колико су такође, релевантна објашњења о извору њеног
ликовног стила, којем се најчешће, морам рећи, намеће, један, чини ми се ипак
површан, духовни контекст, који у својој крајњој варијанти рађа још
неодређенији појам о „канону иконописања“.<o:p></o:p></span></div>
<div class="MsoNormal" style="margin-bottom: .0001pt; margin-bottom: 0cm;">
<span lang="SR-CYR" style="font-family: inherit;">Дакле, запитајмо се за почетак
сљедеће: Је ли „византијска икона“ нпр. ликовни стил иконописаца Манастира
Милешеве, или Манастира Сопоћани, или Манастира Високи Дечани, или Манасије, или
Старонагоричина, Курбинова, или пак Манастира Ватопед, Симонопетра, Протат, или
опет, само храмова као што су Хора, Дафни, или Агиа Софиа? Ако пажљиво
размотримо и међусобно упоредимо живопис поменутих храмова, уочићемо велику
блискост али и велику разноликост у њиховом иконописном изразу. Такође, да ли
ћемо „византијском“ назвати икону Господа Сведржитеља из Манастира Хиландара,
или Рубљовљевог Спаситеља, или иконе Теофана Критског, или пак само оне,
најстарије познате, синајске иконе? Или некако, све поменуто?<o:p></o:p></span></div>
<div class="MsoNormal" style="margin-bottom: .0001pt; margin-bottom: 0cm;">
<span lang="SR-CYR" style="font-family: inherit;">Мислим да би већ на овом мјесту можда
било најумјесније да признамо да ми појам „византијска икона“ одређујемо
најлакше и најприје као опонент, тзв., још лошије названој, „барокној“ икони.
Овај израз се не усуђујем чак ставити ни под исте наводнике, јер га лично
сматрам непристојним и уврједљивим за икону. По духовној равни онога што је православна
икона, и онога што је било културно настојање узнемиреног правца барока, тај
израз је потпуно нелогичан, отприлике као кад бисмо рекли „смрдљиви миомирис“.
Али, на различитости од тог, да пристојније кажемо, натуралистичког илити
реалистичког ликовног изображавања светитеља, ми углавном базирамо представу о
ономе што називамо „византијском иконом“. У некој бољој варијанти, то је просто
препознавање својеврсне ликовне стилизованости која уопштено одликује
православну икону. Међутим, то и даље не чини мање дискутабилним назив
„византијска икона“, као и претјерано натегнут, рекао бих чак и Оригенов модел
символичног повезивања, који сваком њеном елементу даје, пренаглашен чак и до
лажности, „духовни“ контекст. По мом личном мишљењу, то више шкоди истинском
Духу који православна икона има, него што му доприноси. Ријечи о томе како су
иконописци настојали да физиономијом изображених светитеља искажу нешто посебно
о њиховим духовним дометима, лично, апсолутно не сматрам истинитим. <o:p></o:p></span></div>
<div class="MsoNormal" style="margin-bottom: .0001pt; margin-bottom: 0cm;">
<span style="font-family: inherit;"><br /></span></div>
<div class="MsoNormal" style="margin-bottom: .0001pt; margin-bottom: 0cm;">
<span style="font-family: inherit;"><span lang="SR-CYR">Наводно пренаглашене димензије
одређених дијелова тијела, као што су крупне очи, које су много духовног
сагледавале, или велике уши које су веома слушале ријеч Божију, мала уста која
су мало јела или говорила, огромна стопала која су много препјешачила проповиједајући
Јеванђеље, отворен длан који одбија идолопоклонство, итд. </span><span lang="SR">– </span><span lang="SR-CYR">сматрам истински неозбиљним тумачењем православне иконе, уз нарочит
нагласак на „свјетлости без сијенки, која исијава изнутра“. Просто, све те
ствари ће се за тили час изобличити као окрутно лажне, већ првог момента када
се неко сусретне са нпр. фајумским портретима. Укратко ћу рећи, за оне који
евентуално не знају, да су у питању портрети, неријетко и насликане цијеле
фигуре, упокојених, које су традиционално у фајумској култури у 5. вијеку прије
н.е., (а свакако и раније до тада), постављане преко, да једноставније кажем, ковчега,
у којима су те упокојене сахрањивали. Ту бисмо већ такође видјели и савршено
стилизовану ликовност у изразу, и крупне, врло изражајне очи, „мала“ уста, и
„гле чуда“, на фигурама, десне руке са длановима окренутим напријед, подигнуте,
(традиционално, као и данас), у знак поздрава, (!), а у лијевој чак, гле можда
и саблазни за неке, египћански „крст“, са све одјеждама на њима, ликовно
ријешеним, управо као да гледате нашу „византијску“ икону! Шокантно како бисмо
испали неоригинални, да не кажем и лажни, је л` де, када бисмо уз све то
сазнали да чак ни ореоли нису „наши“? Али, то је неминовна штета коју површност
у било којем тумачењу, носи са собом. А мислим да она нипошто не пристаје
Православљу.<o:p></o:p></span></span></div>
<div class="MsoNormal" style="margin-bottom: .0001pt; margin-bottom: 0cm;">
<span lang="SR-CYR" style="font-family: inherit;">Стога желим, као иконописац и
сликар чији рад стоји на суду сваком од вас, рећи посебно и о најосјетљивијој
ствари за мене, а коју многи користе као одређени лијеп „опис“ православне иконе
– наиме, о свјетлости на ликовима насликаних светитеља, која „исијава“ из њих,
уз очекивана пратећа објашњења о томе. Врло просто ћу вас замолити само да
узмете као илустративан примјер обичну упаљену сијалицу, или Мотовиловљев опис
Св. Серафима Саровског који се преобразио пред њим, па да и сами закључите како
то заправо изгледа свјетлост која исијава из нечега.<o:p></o:p></span></div>
<div class="MsoNormal" style="margin-bottom: .0001pt; margin-bottom: 0cm;">
<span lang="SR-CYR" style="font-family: inherit;">Зашто намећемо себи таква површна
тумачења? Зар је проблем то што су иконописци чијој се сликарској заоставштини
дивимо, били заправо врхунски аналитички мајстори, и то најприје управо као
сналажљиве занатлије?<o:p></o:p></span></div>
<div class="MsoNormal" style="margin-bottom: .0001pt; margin-bottom: 0cm;">
<span lang="SR-CYR" style="font-family: inherit;">Та „свјетлост која исијава“ – ово
одговорно тврдим као њихов недорастао колега, али и као сликар са деценијским
искуством портретисања – јесте, једноставно, тзв. фронтално или чеоно
освјетљење, које је заправо најлакше и најподесније за брзо и да кажем
„напаметно“, ликовно рјешавање облика у простору. Његова сажетост зависи од
умјетника до умјетника, као и стилизација, јер, имамо нпр. потпуно освијетљене
ликове светитеља код Мануила Панселиноса, али такође и до потпуности сведене на
минимум освјетљења, код једнако великог мајстора иконописца Теофана Критског,
за чији рад постоји и врло прецизна дефиниција, а то је: да се трудио да му
ликовни елементи иконе буду сажети и чисти, као што је Исусова молитва. Искрено,
вјерујем да је из сличних, практичних најприје, разлога, настало све то чему
данас непотребно и насилно намећемо духовни контекст. Најстарије сачуване православне
иконе са Синаја, у потпуности су наслијеђе поменутих фајумских портрета, који
су, по мени, реалистичнији и ефектнији и од надуваног Рембранта. Развој
Православља и процват иконописа, његова мјешавина са новим културама након
периода иконоборства, као и појава осликавања огромних храмовних површина
иконама, довели су до стилизације ликовних елемената и њихове сведености по
којој је православна икона данас опште позната. Али, као што рекосмо, и то је опет
само један дио њеног ликовног израза, јер са којим правом бисмо онда оспорили
чудесне иконе јерусалимске Пресвете Богородице или пак лепавинске, или безброј
других које су у потпуности реалистички насликане?<o:p></o:p></span></div>
<div class="MsoNormal" style="margin-bottom: .0001pt; margin-bottom: 0cm;">
<span lang="SR-CYR" style="font-family: inherit;">Давајући иконама строго грчко –
византијски визуелни оквир, а под окриљем неког наводног „канона“ или трансцедентности
и преображености ликова светитеља, (нажалост, најприје у смислу њихове
физиономије, што неки, збуњујуће, дословно схватају и проповиједају до
оспоравања реалистичног ликовног израза на иконама), мислим да се озбиљно
корача путићима јереси које су оспоравале и ниподаштавале Богом дано нам
тијело, које је управо овакво каквим га видимо, овим истим тјелесним очима, јер
заборављамо толико битну ствар да нам се Господ управо кроз њега показао крајње
иманентан, јер „Логос постаде тијело“. И у овој ствари сматрам, да је технички далеко
једноставније и, да кажем, безбједније, у смислу критике, а и талента, за
иконописце било придржавати се одређеног типа изображавања Господа, Пресвете
Богородице и Светих, који је временом добио једну иконичну, препознатљиву форму,
а којој је потом накачено звоно својеврсног „канона“. У оквиру тих визуелних
рјешења, врхунски ликовни мајстори иконописа су стилизовали све ликовне елементе
православне иконе до савршенства, дубоко их анализирајући и промишљајући о
њима. Сјетите се само милешевског тзв. Бијелог Анђела нпр. и зеленог тона
сијенки на његовом руменом лицу, вијековима прије него што је Мане закључио да
су на жутој кочији љубичасте сијенке, па Французи од тога направили цио
умјетнички покрет! <o:p></o:p></span></div>
<div class="MsoNormal" style="text-align: left;">
<span lang="SR-CYR" style="font-family: inherit;">А опет, у
истој тој Француској, на изложби икона које је насликао, данас чувени о.
Стаматис Склирис, доживјеће својеврсни преображај у сопственом иконописачком
изразу, управо подстакнут питањем једног посјетиоца изложбе: „А како изгледа <u>твој</u>
Христос?“ Лично мислим, право питање за сваког од нас, нарочито за иконописца, на
које нисам сигуран да му и можемо дати коначан одговор док смо само на овом
свијету, јер вјерујем да је за то потребна крајња синергија благодати Божије и
нашег потпуног духовног и занатског труда. Притом и исповиједам: у мјери у
којој ми се слабуњаво срце ширило за Господа, разумијевао сам и прихватао
љепоту Божију и кроз несвакидашње иконе о. Стаматиса, које је један мој
пријатељ назвао абориџинским због њиховог шаренила, једнако као и кроз
хармоничне фреске Високих Дечана. Сва чудесност и љепота је дакле само у нашој
отворености за Господа, јер Царство Божије је унутра у нама. А други мој
пријатељ, свештеник, у надахнућу једном рече да је и свака православна икона
заправо чудотворна. У контексту претходно поменуте отворености за љепоту њеног
Истинског садржаја, кажем Амин на то. Површно анализирање православне иконе, уз
једнака духовна тумачења, ограничиће нам ту радост истинског и једноставног
сурета са Господом кроз Његове драгоцјене рукотворене образе.<o:p></o:p></span></div>
<div style="text-align: left;">
<span style="font-family: inherit;"><br /></span></div>
<div class="MsoNormal" style="text-align: left;">
<span lang="SR-CYR"><span style="font-family: inherit;">
Једино ново и оригинално што је православна икона донијела, јесте „Оно
једино ново под сунцем“, по ријечима Отаца, а то је Христос Богочовјек и Његов
пресвијетли Лик. То је суштинска вриједност сваке православне иконе, коју су
крвљу за нас изборили наши свети преци, и крај анализирања свега онога што би она
„могла“ да буде или символише. Стога је и једини услов да би се нешто
прихватило као православна икона у вријеме ране Цркве, било само Епископово
именовање исте, тј. потврђивање изображеног лика достојним да на себи понесе
Име, Богом дано његовом оригиналу, уз, Њему упућену, искрену молитву вијерних.</span><o:p></o:p></span></div>
</div>
Unknownnoreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-2466506450797762809.post-36361111801385762212015-01-12T14:02:00.000-08:002015-02-24T07:33:42.681-08:00Агапа у раној Цркви и могућност њене обнове<div dir="ltr" style="text-align: left;" trbidi="on">
<div style="text-align: left; text-indent: 49.65pt;">
<span lang="sr-Cyrl-BA" style="font-size: 12pt; line-height: 115%;"><span style="font-family: inherit;">Пише: <span style="font-weight: normal;">јереј Синиша Максимовић</span></span></span></div>
<div style="text-align: left; text-indent: 49.65pt;">
<span lang="sr-Cyrl-BA" style="font-size: 12pt; line-height: 115%;"><span style="font-family: inherit;"><span style="font-weight: normal;"> парох Треће парохије дервентске</span></span></span><br />
<span lang="sr-Cyrl-BA" style="font-size: 12pt; line-height: 115%;"><span style="font-family: inherit;"><span style="font-weight: normal;"><br /></span></span></span></div>
<div class="MsoNormal" style="text-align: justify; text-indent: 49.65pt;">
<span lang="sr-Cyrl-BA" style="font-size: 12pt; line-height: 115%;"><span style="font-family: inherit;">Посебно мјесто у богослужењу ране Цркве заузима установа
под називом <i>агапа</i>. Прве помене о савршавању
агапа налазимо у Дјелима светих апостола и посланицама Апостола Павла. Наиме,
ријеч је о заједничком обједу (трпези) у којем су узимали учешћа сви чланови
Цркве. О животу прве хришћанске заједнице у Јерусалиму, апостол Лука пише
сљедеће: „<i>А у народа који повјерова бјеше
једно срце и једна душа; и ниједан не говораше за имање своје да је његово,
него им све бјеше заједничко.“ </i>(Дап. 4, 32).<o:p></o:p></span></span></div>
<div class="MsoNormal" style="text-align: justify; text-indent: 49.65pt;">
<span lang="sr-Cyrl-BA" style="font-size: 12pt; line-height: 115%;"><span style="font-family: inherit;">Трпеза је неодвојиви дио хришћанског богослужења! Коријене
свештеног односа према трпези (храни) можемо наћи у традицији јудејског народа,
али, и првенствено у животу самог Спаситеља. Проповиједање Ријечи Божије и
заједничко обједовање били су нераскидиво везани са Господњим дјелом. У својим
бесједама Спаситељ описује Царство небеско као заједничку трпезу свих спасених:
„<i> А кажем вам да ће многи од истока и
запада доћи и сјешће за трпезу с Авраамом, и Исаком, и Јаковом у Царству
небескоме.“</i> (Мт. 8, 11). <o:p></o:p></span></span></div>
<div class="MsoNormal" style="text-align: justify; text-indent: 49.65pt;">
<span lang="sr-Cyrl-BA" style="font-size: 12pt; line-height: 115%;"><span style="font-family: inherit;">Јеванђелисти нам предају да је Господ присуствовао и
трпезама које су приређивали његови слушаоци. Карактеристичан примјер је
боравак Спаситељев у кући кнеза фарисејског (Лк. 14, 12), у којем имамо образац
за потоње агапе: „<i>А ономе што га је
позвао рече: Када дајеш ручак или вечеру, не зови пријатеље своје, ни браћу
своју, ни рођаке своје, ни богате сусједе, да не би онда и они тебе позвали и
вратили ти. Него кад чиниш гозбу, зови сиромахе, богаље, хроме, слијепе; И
блажен ћеш бити што ти они немају чиме вратити; него ће ти се вратити о
васкрсењу праведних.“ </i>Као што видимо, један од циљева агапе јесте брга за
сиромашне. <o:p></o:p></span></span></div>
<div class="MsoNormal" style="text-align: justify; text-indent: 49.65pt;">
<span lang="sr-Cyrl-BA" style="font-size: 12pt; line-height: 115%;"><span style="font-family: inherit;">Још један догађај, који је претходио Христовом
страдању, а десио се такође у кући једнога од фарисеја, по имену Симон. Наиме,
поменути домаћин је уготовио вечеру и позвао Господа да обједује код њега. У
току вечере, у кућу је ушла жена блудница, позната присутнима; „<i>и ставши позади код ногу његових плакаше, и
стаде квасити ноге његове сузама, и косом главе своје отираше, и цјеливаше ноге
његове, и мазаше мирисом. А кад видје фарисеј који га је позвао, рече у себи:
Да је он пророк, знао би каква га се жена дотиче; јер је грјешница. И
одговарајући Исус рече му: Симоне, имам ти нешто казати. А он рече: Учитељу
кажи. А Исус рече: Двојица бијаху дужни једноме повјериоцу, један бјеше дужан
пет стотина динара, а други педесет</i>.
<i>А кад они не имадоше да му да врате,
поклони обојици. Кажи, који ће га од њих двојице већма љубити? А Симон
одговарајући рече: Мислим онај коме више поклони. А он му рече: право си судио.</i>“
(Лк. 7, 38 - 43). Коначан суд над женом Господ је изрекао рекавши: <i>„Опраштају јој се гријеси многи, јер је
велику љубав имала; а коме се мало прашта малу љубав има“ </i>(Лк. 7, 47). Ако
пажљиво сагледамо овај догађај можемо уочити и другу особину агапе, а то је <i>љубав</i> према ближњем. Симон, који је
припремио вечеру, оказао се недостојан агапе, док је блудница донијела
најнеопходније. <o:p></o:p></span></span></div>
<div class="MsoNormal" style="text-align: justify; text-indent: 49.65pt;">
<span lang="sr-Cyrl-BA" style="font-size: 12pt; line-height: 115%;"><span style="font-family: inherit;">Установљење Тајне вечере на Велики четвртак је коначно
одредило правац у којем ће се развијати хришћанско богослужење. У самој основи,
хришћанска служба је трпеза ријечи Божије и евхаристијских дарова. <o:p></o:p></span></span></div>
<div class="MsoNormal" style="text-align: justify; text-indent: 49.65pt;">
<span lang="sr-Cyrl-BA" style="font-size: 12pt; line-height: 115%;"><span style="font-family: inherit;">О првим агапама, непосредно након Силаска Светога
Духа, апостол Лука нам даје сљедеће свједочанство: „ <i>И сваки дан бијаху истрајно и једнодушно у храму, и ломећи хљеб по домовима, примаху
храну с радошћу и у простоти срца</i>.“ (Дап. 2, 46). Првобитно је агапа била
сједињена са самом евхаристијом. Трпезу су сачињавали <i>приноси </i>које су вјерни доносили од својих домова, а затим полагали
на заједничку трпезу. Евхаристији су претходили: појање псалама и читање
библијских текстова, након чега је слиједила проповијед предстојатеља. Заједничка
трпеза је била израз јединства свих у Христу, а не знак међусобне солидарности.
Радосни осјећај да је Господ Исус Спаситељ свијета; да су вјерни сабрани на
службу Његов народ који ишчекује Царство у сили Духа, рађао је код вјерних сазнање
да су међусобно браћа и једно у Христу. Ако смо удови једнога Тијела, према
ријечима апостола Павла, тада и наша тијела не припадају више нама, већ Цркви. Онда,
и храна више није само начин да биолошки преживим, већ у Цркви имам могућност
да је прихватам као дар Божији и да дијелећи је са ближњима, имам заједницу
(љубав) са њима. Уколико нисам у стању да подијелим свој живот са другим, онда
сам још у оквирима биолошког преживљавања. <o:p></o:p></span></span></div>
<div class="MsoNormal" style="text-align: justify; text-indent: 49.65pt;">
<span lang="sr-Cyrl-BA" style="font-size: 12pt; line-height: 115%;"><span style="font-family: inherit;"><br /></span></span></div>
<div align="center" class="MsoNormal" style="text-align: center; text-indent: 49.65pt;">
<b><span lang="sr-Cyrl-BA" style="font-size: 12pt; line-height: 115%;"><span style="font-family: inherit;">О узроцима који су довели до гашења агапе<o:p></o:p></span></span></b></div>
<div align="center" class="MsoNormal" style="text-align: center; text-indent: 49.65pt;">
<b><span lang="sr-Cyrl-BA" style="font-size: 12pt; line-height: 115%;"><span style="font-family: inherit;"><br /></span></span></b></div>
<div class="MsoNormal" style="text-align: justify; text-indent: 49.65pt;">
<span lang="sr-Cyrl-BA" style="font-size: 12pt; line-height: 115%;"><span style="font-family: inherit;">Посланица Коринћанима нас извјештава о злоупотребама
агапе још вријеме апостола Павла. Апостол критикује коринћане за неумјереност у
јелу и пићу, и за то што се међусобно не ишчекују кад готове агапе. Овдје бисмо
могли направити паралелу са начином слављења крсне славе код нас и општим
критичким ставом према духу који влада на њима. Значајан дио православних, који
се занима за црквени живот, сматра да смо се начином слављења славе удаљили од
првобитне хришћанске једноставности. Милански едикт 313. године и масовни
улазак пагана у Цркву, довео је до пада црквене дисциплине и хришћанског
живота. Различите злоупотребе на хришћанским сабрањима су довеле до потпуног
гашења агапе. Лаици (народ Божији) су изгубили ревност за међусобно обједовање
и служење, а клирици постепено подлијегали комфору и компромису. Кажем, комфору,
јер управљање агапом и Црквом изискује значајан напор и посебно старање од
стране свештенослужитеља. Због тога је апостол Павле са толико доследности
умољавао Тимотеја да се постара око уређења Цркве.<o:p></o:p></span></span></div>
<div class="MsoNormal" style="text-align: justify; text-indent: 49.65pt;">
<span lang="sr-Cyrl-BA" style="font-size: 12pt; line-height: 115%;"><span style="font-family: inherit;"><br /></span></span></div>
<div align="center" class="MsoNormal" style="text-align: center; text-indent: 49.65pt;">
<b><span lang="sr-Cyrl-BA" style="font-size: 12pt; line-height: 115%;"><span style="font-family: inherit;">Остаци агапе у каснијем периоду<o:p></o:p></span></span></b></div>
<div align="center" class="MsoNormal" style="text-align: center; text-indent: 49.65pt;">
<b><span lang="sr-Cyrl-BA" style="font-size: 12pt; line-height: 115%;"><span style="font-family: inherit;"><br /></span></span></b></div>
<div class="MsoNormal" style="text-align: justify; text-indent: 49.65pt;">
<span lang="sr-Cyrl-BA" style="font-size: 12pt; line-height: 115%;"><span style="font-family: inherit;">Неопходно је нагласити да је агапа у суштинском смислу
била дио литургије и њен најбољи израз. Нажалост, изазови, пред којима се Црква
кроз историју суочила, довели су до одређених одступања од древне праксе. Агапа
је временом прерасла у вечерњу службу а служење евхаристије је помјерено са
вечера на јутро. Вријеме гашења агапе се поклапа са временом помјерања
литургије на јутарње часове. Овај процес се одвијао од 4. до 6. вијека. У
потрази да одговори на несређено стање на агапама Црква уводи обавезан евхаристијски
пост (пост од вечера до причешћа. У наше вријеме од поноћи до причешћа). Према
истакнутом руском литургичару Михаилу Скабалановићу, агапа је прерасла у
вечерњу службу. Свеноћно бденије и освећење петохљебнице имају своје коријене у
древној агапи. Међутим, сам чин заједничког обједа је у различитим формама
преживљавао до наших дана. Можемо слободно рећи да је обичај вршења задушница
на гробљима, уз доношење хране на гробове, израз живог црквеног предања које су
лаици сачували. Захваљујући богомољачком покрету, који је захватио наше крајеве
између два свјетска рата, крсне славе су у многим крајевима биле оличење агапе.
<o:p></o:p></span></span></div>
<div class="MsoNormal" style="text-align: justify; text-indent: 49.65pt;">
<span lang="sr-Cyrl-BA" style="font-size: 12pt; line-height: 115%;"><span style="font-family: inherit;"><br /></span></span></div>
<div align="center" class="MsoNormal" style="text-align: center; text-indent: 49.65pt;">
<b><span lang="sr-Cyrl-BA" style="font-size: 12pt; line-height: 115%;"><span style="font-family: inherit;"> Приједлози за постепени
агапијску обнову<o:p></o:p></span></span></b></div>
<div align="center" class="MsoNormal" style="text-align: center; text-indent: 49.65pt;">
<b><span lang="sr-Cyrl-BA" style="font-size: 12pt; line-height: 115%;"><span style="font-family: inherit;"><br /></span></span></b></div>
<div class="MsoNormal" style="text-align: justify; text-indent: 49.65pt;">
<span lang="sr-Cyrl-BA" style="font-size: 12pt; line-height: 115%;"><span style="font-family: inherit;">Зашто не признати да је наш литургијски живот у
многоме пасиван. Истина, похвална је појава интензивнијег причешћивања лаика на
литургији. Обнова литургијског живота не може бити сведена на један од њених
елемената. Литургија представља искуство укупног живота. Заборављајући ту
чињеницу, противници литургијске обнове имају негативан став према учесталом
причешћивању лаика (народа). Критичари сматрају да на такав начин долази до
профанације Свете тајне и да ће њени учесници изгубити побожност због честог
приступања чаши. Недостатак ове критике је у томе, што њени заговорници
причешће искључиво виде као личну ствар појединца а не као догађај изграђивања
заједнице. Поставља се питање: желим ли ја да имам јединство у Христу са
многима? Желим ли да моја парохија недјељом оствари јединство у Чаши? Истина,
није довољно да их све позовем да приступају, а да запоставим остале неопходне
елементе пастирског служења, који воде ка литургијској обнови. Нагласио бих да
је агапијска обнова неопходан корак ка обнови црквеног живота! Овдје имам у
виду сабрања народа након литургије у црквеним салама уз одређено послужење.
Ова пракса је већ присутна у многим парохијама наше епархије, и шире. Таква
сабрања би отворила могућност да се пројави јединство које се остварило
претходно у светом причешћу. У многим сеоским парохијама на дан крсне славе
поставља се гозба за све присутне. Мада је то похвална пракса, нажалост, често
је супротна духу агапе. У великом броју случајева, осим ако слава не пада у
посту, на тим саборима нико се не причести. Ако јединство није остварено у Христу, онда ни каснија трпеза
нема исти смисао. Таквим трпезама недостаје скромност, а присуство музике и
алкохола осликава секуларни карактер прославе.Слабљењем црквене свијести и
славе су примиле „дух овога свијета“. У
сваком случају, у нашем народу је сачуван агапијски дух у многим приликама.
Недавно сам имао прилику да на задушнице идем на једно мало гробље. Након
парастоса и прелива гробова вином, имао сам прилику да присуствујем правој
агапијској трпези. Наиме, сви вјерни су донијели понешто од хране и неколико
столова, затим су храну поставили на поредане у једном низу столове, и
заједнички обједовали. Осим хране, молитва и помен уснулих су били саставни дио
агапе. Познато је у којој мјери је важан заједнички ручак у сваком дому, он
постаје начин јединства једне породице. Исти је значај и за Цркву! У недостатку
трпезе, на сабрању се може изнијети и доста скромније послужење. Многи вјерници
са посебним пијететом причају о шољици кафе коју су попили након литургије у
неком од наших манастира. Ова пракса је много више неопходна у парохијским
заједницама него у манастирима. Она није само дјело свештеника и неколицине
изабраних послужитеља. Улога презвитера је на првом мјесту управитељска, а
народ ће подстакнут од свештеника доносити приносе за потребе послужења. Свакако,
треба нагласити да је ово само један од елемената литургијског живота парохије,
и да његов „успјех“ зависи од исправног служења евхаристије. Главна препрека
парохијском свештенику за овакав начин сабирања парохијана, јесу обреди који
слиједе након литургије. То је, свакако, само изговор! Ако ствари у Цркви
поређамо по важности онда ће препреке бити елиминисане. На првом мјесту у
литургији треба да стоји оно што је на изграђивање заједнице! Рецимо, ако
црквењак нашег храма последњих десет година није био на литургији, зато да би
наши парохијани обавили индивидуални ритуал паљења свијећа у вријеме кад треба
да стоје на литургији, онда праксу продаје свијећа у вријеме литургије треба
елиминисати, зато што она разара јединство Цркве. Треба изабрати шта је
важније: присуство свих на једном мјесту или индивидуална потреба појединца. Ако
је јавно читање добровољних прилога у супротности са Христовим ријечима: „<i>што чини десница да не зна љевица</i>“, онда
не користи на изградњу Цркве. Ако је изградња заједнице циљ Цркве, онда оно што
је изграђује, мора да стоји у првом плану. Тако ни крштење не може бити
довршено ако се новокрштени на првој сљедећој литургији не причести! Овај
моменат захтијева појашњење: циљ Крштења је уцрковљење, сједињење са Тијелом
Христовим (Црквом), а то не може бити остварено без Литургије и причешћа. У
раној Цркви су три тајинства: Крштење, Миропомазање, Евхаристија, чинили
јединствену тајну иницијације (увођења) у Цркву. Питање савремене праксе
савршавања свете тајне Крштења и њеног
утицаја на црквени живот, потребује један засебан осврт. <o:p></o:p></span></span></div>
<div class="MsoNormal" style="text-align: justify; text-indent: 49.65pt;">
<span lang="sr-Cyrl-BA" style="font-size: 12pt; line-height: 115%;"><span style="font-family: inherit;"><br /></span></span></div>
<div align="center" class="MsoNormal" style="text-align: center; text-indent: 49.65pt;">
<b><span lang="sr-Cyrl-BA" style="font-size: 12pt; line-height: 115%;"><span style="font-family: inherit;">Закључак<o:p></o:p></span></span></b></div>
<div align="center" class="MsoNormal" style="text-align: center; text-indent: 49.65pt;">
<b><span lang="sr-Cyrl-BA" style="font-size: 12pt; line-height: 115%;"><span style="font-family: inherit;"><br /></span></span></b></div>
<div class="MsoNormal" style="text-align: justify; text-indent: 49.65pt;">
<span lang="sr-Cyrl-BA" style="font-size: 12pt; line-height: 115%;"><span style="font-family: inherit;">Питање литургијске обнове није преживљена тема, она је
актуелна у сваком времену и мјесту гдје Црква постоји. Литургија је пројава
Божијег Царства у свијету, деградирајући њу – деградирамо сопствени живот!
Суштински, нисмо ми ти који обнављамо литургију, него њено правилно
конституисање обнавља нас. Зато, када се говори о литургијској обнови, има се у
виду неопходност уклањања оне праксе која непосредно омета нашу обнову. Наш
лични живот не може бити освећен ако се не обнављамо као заједница. Зато је
повратак древним црквеним установама, попут агапе, неопходан ради изграђивања
заједнице. На ово служење су позвани и народ и свештенство, кроз покајање и
приношење себе на служење заједници, свако у ономе у чему је призван! <o:p></o:p></span></span></div>
<div class="MsoNormal" style="text-align: justify; text-indent: 49.65pt;">
</div>
<div class="MsoNormal" style="text-align: justify; text-indent: 49.65pt;">
<span lang="sr-Cyrl-BA" style="font-size: 12pt; line-height: 115%;"><span style="font-family: inherit;">Надам се да ће неки ставови изнесени у овом чланку послужити
за неку ширу анализу нашег црквеног
живота и потребе његове обнове.</span><span style="font-family: Times New Roman, serif;"><o:p></o:p></span></span></div>
</div>
Unknownnoreply@blogger.com0