Пише:протонамјесник Јован Максимовић
парох Прве парохије козлучке
У савременом друштву покајање
је маргинализовано из искуства и живота. Штавише, човјек
данашњице живи у убјеђењу да нема потребе да се за било шта каје. И када се формално каје он то
чини без видног знака
промјене унутрашњег стања и истинског жаљења и гриже савјести. Свакако да такав
вид кајања не црпи идентитет из искуства православне Тајне умопреображења. Посматрано са психолошког аспекта, у наше вријеме на покајање се гледа као на знак слабости
карактера и лабилности дотичне личности, чега се треба психолошки ослободити потискивањем у запећак.
Хришћански
приступ покајању и уопште човјеку као носиоцу највећег достојанства пред
цјелокупном творевином не може бити историјски, социјални, нити само
психолошки, јер су коријени човјековог бића дубљи и свестранији од свега тога
узетог свеукупно, због славе у коју је уведен јављањем Божијим у свијету. Покајање је, такорећи, почетак Јеванђеља –
нове и радосне вијести о насталом спасењу и преображају човјека у Христу.
Штавише, истинско покајање је и више него почетак новог и спасоносног живота у
заједници са Богом: оно је и трајно хришћанско стање и расположење, које га
држи у стању стражења и будности за остварење Тајинственог сусрета са Господом. То потврђује и Свети Григорије
Палама када каже да је „покајање
почетак, средина и крај хришћанског начина живота“[1].
Покајање је Богом установљена Тајна, коју је Црква од самих својих почетака доживљавала и примјењивала као такву. Њу је установио Господ Исус Христос, који је био и њен
први савршитељ, кроз отпуштање гријехова „онима који сједе у области и сјени смрти“,
обасјавајући их свјетлошћу своје богочовјечанске личности. Јер „Богу није мило да умре
безбожник, него да се врати безбожник са свога пута и да буде жив“ (Јзк 33, 11). Спаситељ је чудесним исцјељењима открио да је
Он најбољи познавалац бића
људског, јер је истовремено исцјељивао немоћи тијела и давао опроштај
сагрјешења онима који су му нелицемјерно приступали (уп. Мт 9, 5–6). Господ Исус Христос је започео откривање своје Благе вијести управо
ријечима којима се утемељује нови живот у Богу: „Покајте се јер се приближи Царство
небеско“ (Мт 4, 17). Слиједујући примјер васкрслога Учитеља, Апостоли, које је Христос послао да проповиједају, такође су започели своју
мисију свједочења Јеванђеља проповиједањем покајања за опроштај гријехова (Мк 6, 12; Лк 24, 47; в. Дап 5, 31; 11, 18; 17, 30; 14, 15; 26, 20). Након силаска Светога Духа на апостоле на Педесетницу, прва проповијед
апостола Петра садржи конкретан циљ и упутство: „Покајте се, и да се крсти сваки од вас у име
Исуса Христа за опроштење гријехова; и примићете дар Светога Духа“ (Дап 2, 38; уп. 3, 19).
Дакле, прве ријечи Христове,
на самом почетку његове проповиједи, биле су:„Покајте се“, јер је покајање почетак
истинског хришћанског живота и његов услов. Али, шта је
покајање у самој својој бити? Често се покајање схвата као хладно и формално набрајање гријехова и преступа, као акт признавања кривице у правном
спору за које се
добија разрјешење схваћено у магијском смислу. Међутим, нешто
суштинско се превиђа у
оваквом приступу Тајинству покајања, без чега ни исповијест ни
разрешење немају ни значаја ни силе. То је осјећање
отуђености од Бога, од радости општења са њим, због учињеног гријеха. Стога је истинско покајање жеља за повратком,
враћањем, поновним проналаском изгубљеног Очевог Дома и, изнад свега, измирењем са Црквом. Покајање, као туга због отуђености од Бога, управо је лијек од сваке
друге безнадежне туге[2]. Док туга овога свијета
доноси смрт, покајање као туга по Богу доноси спасење, уносећи искуство
васкрсења у биће покајника. У
овој мисли нас утврђује апостол Павле, који каже: „Жалост која је по Богу доноси покајање за спасење, за које се не каје;
а жалост овога свијета доноси смрт“ (2Кор 7, 10). У покајању се открива сва трагедија људске
палости у гријех, трагедија гријеха као лажи и обмане. Према
православном искуству, гријех није само нарушавање неке заповијести које аутоматски изискује одређену
казну. Гријех увијек представља изопачење живота и проневјеру дарова које нам је Бог
даровао, такорећи издају новог живота у Христу. Свети Кирило Јерусалимски истиче следеће: „Велико је зло гријех, али не
и неизљечиво; ужасно је за онога који га посједује; али лако изљечиво за онога
који га покајањем одбацује“[3]. Сликовит
доказ је управо прича о блудном сину, у којој отуђени син долази до спознаје
свога пада и унижења тек у сјећању на Оца који је пребогат милошћу. Стога, грјешник формално не престаје бити чедо
Цркве која га је кроз крштење и родила. Богомудри Палама каже да „Дух Свети
пребива у онима који живе у покајању, не напуштајући ни оне што су сагријешили
– као што смо видјели код Давида, али одступа од оних што су сагријешили и при
том не осјећају покајање, као што смо видјели код Саула“[4].
Важно је истаћи чињеницу да покајање, иако представља призив на промјену и
преображај сваког појединца, ипак није само лични подвиг, него уједно и саборни
подвиг заједнице као Тијела Христовог. Апостол Павле
ставља до знања да се стање
покајника итекако тиче саме заједнице којој исти припада: „Ако страда један уд, с њим страдају сви удови; а ако ли се један уд
прославља, с њим се радују сви удови“ (1Кор 12, 26). Ова констатација, свакако, Тајну покајања доводи у директну везу са
Евхаристијом, у којој се и остварује Црква као заједница Тијела и Крви Христове[5]. Стога треба истаћи да је свака литургијско-богослужбена ријеч Цркве
прожета покајним мотивом и духом зато што јој је главни задатак да,
преображавајући човјека и цјелокупну творевину, оствари нови живот у
Христу. Покајање, као
преображај човјековог посрнулог бића, омогућава, кроз измирење са заједницом, поновни повратак у Цркву – саборни, богочовјечански организам. Ово измирење је
терапеутски процес, а отпуштење гријехова светотајински
печат и знак прихватања покајања које је уродило плодом. Стога, у одсуству покајне атмосфере заједница престаје да буде живо
литургијско ткиво Цркве, те се претвара у посвјетовњачену мјесну организацију
за задовољавање религиозних и психолошких потреба, губећи свој богочовјечански идентитет. Зато можемо слободно рећи да је управо покајање
јеванђелски „квасац“ који чини да крштењска благодат
хришћанина преображава „у човјека савршена“, саборно узрастајућег
„у мјеру раста пуноће Христове“ (Еф 4, 13).
Литература:
[1] Свети Григорије Палама, Сабране
бесједе, 59. бесједа: „О чину светог крштења, о покајању и ономе шта о њему
каже св. Јован Крститељ“, Београд, 2005, 491.
[2] „Свети Павле учи да не треба одбацити оне који учине смртни гријех, већ
их ваља још већма кријепити хљебом од суза, али при том пазити да туга буде
умјерена, јер то значе ријечи храниш их
хљебом сузнијем (Пс 80, 5) да покајник не би од прекомијерне туге
пао у очајање“. (А. Медиолански, Две
књиге о покајању, Крагујевац, 2004, 61).
[3] Свети Кирило Јерусалимски, Катихезе, са грчког изворника превео Јеромонах др
Амфилохије Радовић, Манастир Острог, 2009, 42.
[4] Г. Палама, наведено дјело,
498.
[5] Са великим
отачко-богословским ауторитетом свети Дионисије Псеудо-Ареопагит свједочи:
„Свака од свештенорадњи (посматра се) као незавршена (несавршена), уколико није
потврђена нашим причешћем (Евхаристијом); са друге стране, врх и глава сваке
свештенорадње јесте подавање (причешћивање) просвећенима Богоначалних Тајни...“
(Д. Ареопагит, О црквеној јерархији,
Шибеник, 2009, 24).
Нема коментара:
Постави коментар