Пише:протојереј Јован Максимовић
парох Прве парохије козлучке
Светотајинска улога воде
По библијско-отачком тајнозрењу, вода се одувијек
налазила у најтјешњој вези са људским животом и постојањем. Вода символизује почетак творевине, јер су дјелањем Светога Духа над водама све твари у Сину Божијем доведене из
небића у биће, из непостојања у постојање (Пост 1, 1–26; Кол 1, 16; 2Пт 3, 5). Вода је, између осталог, саставни
дио творевине; она је символ живота, рађања и оживљавања. Од
круцијалног значаја за сагледавање улоге воде у домостроју
Божијем је чињеница да се „Дух Божији дизаше над водом“[1]. Вода је присуством Духа Божијег попримила освећујуће дејство и силу,
постајући конструктивни и животворни елемент свега створеног. На тај начин је
природа воде, освећена Духом, примила освећујуће својство и постала обиталиште
Божије. Библијска повијест о стварању свијета показује нам како Дух Свети, који се дизао над
водама, још од тада освећује воде и даје им плодност.
Штавише, свети Иполит Римски примјећује да Божанствена Тројица, предвиђајући
од вјечности пад људског рода, из небића стварајући суштину
воде, истовремено је припремала људима исцјељење које
ће им се дати водом[2].
Отуђењем човјека и
цјелокупне творевине од Творца свијет је промашио
своје назначење. Вода, као
првобитна материја из које Бог ствара и обликује све постојеће, постаје
рушилачки елемент и обиталиште демонских сила[3]. Човјек је постао слуга демонских сила
због своје робовске потчињености свијету и злоупотребе творевине[4]. Ослобођење човјека започиње
ослобођењем, очишћењем и искупљењем материје, које се састоји у васпостављању
њене првобитне улоге и назначења – да буде обиталиште Божије. Према ријечима светога Јована
Дамаскина: „Вода је, дакле, предиван елемент и вишеструко користан, који
чисти од нечистоће, и то не само тјелесне, него и душевне, уколико прими
благодат Светога Духа“[5]. Неопходност овог дејства Духа Светог над водом Црква изражава прозбом
која се чита при освећењу воде: „Да
се освети вода ова силом,
и дејством, и
силаском Светога Духа“[6]. Уколико
материја није у односу са Богом, тј. уколико се не посматра и не користи као
средство општења са Богом, она постаје носилац и обиталиште демонских сила. У
тешкој отуђености од Бога, сва творевина је уздисала уздасима псалмопојца, који
боготражитељски наглашава:
„Као што кошута тражи потоке, тако душа
моја тражи тебе, Боже! Жедна је душа моја Бога...“ (Пс 42, 1–2). Како није било могуће стално живљење у оковима гријеха и смрти, била је неопходна
Божија интервенција. Пророци су најавили да ће Бог на крају времена учинити
ново стварање. Нови Завјет нам недвосмислено открива и доказује да је ново стварање,
наговјештавано у првом стварању, већ остварено у Христу, јер божанско оваплоћење је стварање новог космоса, нове твари[7].
У Светој Тајни Богојављења (Крштења Господњег) вода задобија нову
особину: она, осим тјелесног чишћења, поприма могућност, снагу и силу да у себе
прими Духа Светога и да очисти човјеково биће и савјест (1Пт 3, 21), да избрише
жиг Сатанин и уреже благодатни печат Духом Светим. Другим ријечима, она постаје бања која
чисти гријехе људске (Дап 22, 16; 1Кор 6, 11; Еф 5, 26; Јевр 10, 22). Још у Старом Завјету
Бог кроз пророка даје обећање о води која ће имати силу да очисти цјелокупног
човјека од гријеха: „Покропићу вас водом чистом, и бићете чисти;
ја ћу вас очистити од свијех нечистота ваших и од свијех гаднијех богова ваших“
(Јзк 36, 25).
Богонадахнути црквени пјесник, у молитвеном надахнућу
обраћајући се Богу, говори: „Ти сам,
човјекољубиви Царе, који си нам дао да се обучемо у бијелу као снијег одјећу од
воде и Духа, пошаљи нам твој благослов кроз пијење ове воде и кропљење њоме,
справши прљавштину страсти“[8].
Рађајући се од Адама, ми смо заједно са свим
слабостима природе наслиједили још и сјеме смрти – како тјелесне, тако и
духовне. Зачет у безакоњима и рођен у гријесима, човјек носи у себи сав отров
гријеха, са свом тежином његових посљедица (уп. Еф 2, 1–3). Због
гријеха који живи у њему потчињен је утицају Сатане, који поступа као онај који
има власт и право. Христос је управо својим крштењем пресаздао и ослободио палу
људску природу, испунивши све старозавјетне наговјештаје Тајне спасења (уп. Јевр 2, 17–18).
Крштењем Исусовим човјек бива изузет од владавине Сатане, који у бањи поновног
рођења (крштењу) губи власт над њим и силу да самовољно дјелује у њему.
Благодат и сила крштењске воде не потапа свијет као у давнини, него очишћује
гријех у човјеку и савршено спира сваку нечистоту насталу удаљавањем од
заједнице са Богом. Просвјетљење које се остварује у крштењу је најбољи и
најузвишенији дар Божији.
Христос се крстио да би у својој богочовјечанској
личности остварио искупљење палог рода људског[9],
те истовремено објавио Тајну Свете Тројице. Његово крштење је постало узрок
крштења сваког људског бића које повјерује и покаје се. Оскар Кулман наводи да
је „Исусово крштење заправо историјско поријекло хришћанског крштења“[10].
То потврђује и светоотачко предање у личности светог Јована Дамаскина, који
свједочи да се Христос крстио да би нама био „образац и примјер за крштење“[11].
Од велике важности је истаћи чињеницу да је у тренутку
Христовог крштења Дух Свети сишао на воде Јордана и остао на њима. Дејствујући
непрестано у Цркви, Дух не престаје да силази на воду
свијета, да би је преобразио у воду крштења, дајући јој силу поновног рађања за живот вјечни.
Литература:
[1] Свети Кирило Јерусалимски наводи: „Ако неко жели да сазна зашто се баш преко
воде даје благодат, а не преко неког другог елемента, нека узме Свето Писмо па
ће му бити јасно. Вода је нешто изузетно велико, и најбоље међу четири видљива
елемента свијета. Небо је обиталиште Анђела, а небеса су од
воде; земља је боравиште људи, а она је од воде; и пре свега шестодневног
стварања онога што је постало, Дух Божији ношаше се над водом“ (К. Јерусалимски, Катихезе, Манастир Острог, 2009, 57).
[2] Иполит Римский, Беседа
на Богоявление, преузето са електронске
адресе: www.biblicalstudies.ru, приступљено: 15.10.2009.
[3] Видјети: Протојереј Александар Шмеман, Водом и Духом, манастир Хиландар, 2008,
35.
[4] Уп. „Мало ли вам је што пасете на доброј паши,
него остатак паше своје газите ногама својим? И што пијете бистру воду, него
остатак мутите ногама својим?“ (Јзк 34, 18).
[5] Свети Јован Дамаскин, Тачно изложење православне вере, у: Источник знања, Никшић, 1997, 200.
[6] Чин свете Тајне крштења, у: Мали требник, превео архимандрит д-р Јустин Сп. Поповић, Призрен,
1994, 23.
[7] уп. 2Кор 5, 17; Гал 6, 15; Еф 2, 10; Кол 3, 10; Јак 1, 18.
[8] Молитва коју говори свештеник у чину Малог освећења воде, наведено дјело, 268.
[9] О искупљењу рода људског кроз
крштење Христово Александар Шмеман каже: „Примајући крштење Јованово, Христос
поистовјећује Себе са свим људима – са свим грјешницима без изузетка, који су
потребовали опроштај, спасење, преображај...Поистовјећује Себе са свима и са
сваким од нас понаособ“ (А. Шмеман, Слово
на Крещение Господне, преузето са електронске адресе: www.krotov.info, приступљено: 17.01.2012).
[10] О. Кулман, Крштење у Новом Завету, Отачник, Београд, 2011, 61.
[11] Ј. Дамаскин, наведено дјело,
307.
Нема коментара:
Постави коментар