Гетсиманија

Пише: Данијел Билић, иконописац

            Физичко и материјално је свагда својеврсна пројава духовног и унутарњег, оног, дакле, суштинског и претежнијег, по Спаситељевим ријечима: „ Не брините се за тијело...“, иако јесмо психосоматска бића –

од тијела, душе и духа...

           

           У томе свјетлу посматрајући најтамнију Гетсиманијску ноћ, можда бисмо могли и молитву до крви којом се Господ обраћао Оцу схватити, не као молитву и страховање тијела од очекиваних будућих патњи и страдања, него можда најприје као вапај човјека Господа, у тренутку надолазећег сусрета са највећим дебаклом створеног човјечанства. Усудимо се размислити чак, поучени Псалмима за које и Оци говоре да се сам Господ заједно са човјеком моли у њима, (што се у свој пуноти да схватити само кроз Богочовјека), те и Гетсиманијску молитву осмотримо на такав начин. Господ се и тада можда молио, као човјек, управо због човјека, или тачније, за човјека – али не само у смислу неког нама будућег примјера или узора послушности, него као Онај који је у потпуности тог тренутка добровољно поистовјетио себе са човјечанством које се спрема да одбаци несагледиву и толико посвједочену Љубав – Бога, и преда их/Га, крајњем понижењу, порузи, и свирепој, тада најкрвничкијој и најмучнијој смрти. Дакле, не страх од личног страдања и мучења тијела, у молитви за мимоилазак чаше, Њега, као човјека да кажемо, (будући да је као Бог, Господ свакако нестрадалан у том смислу), него молитва за човјечанство – да не учини убиство свога Створитеља, „ако је могуће“. Ријечи потпуне, истинске молитве до краја, као и на крсту: „Опрости им, јер не знају шта чине“; не нешто исценирано и режирано, него молитва усрдна до проливања крви, човјека у Богочовјеку, не због страха за Њега самог, Његовог бола или смрти, „јер бјеше немогуће да Га она задржи“, него због човјека у општем смислу – човјечанства које се спрема да прихвати крајње безумље, управо сопствену смрт и мучење, својом заслијепљеном мржњом и одбацивањем Бога, а по почетном, а тада кулминираном, наговору непомјаника.

Као Син Божији Он је апсолутно могао умолити Оца и учинити да не буде Његовог страдања – заправо, у том смислу не би имао ни потребу за молитвом, а дјеловало би и банално и супротно Његовом назначеном добровољном страдању; него Он изнутра, као Бого – човјек, приноси вапијуће, праведничке, и за нас, унутарње човјекоспасоносне и човјекоисцјељујуће, молитве Оцу, какве, не само у том тренутку, него нико никад није био кадар принијети, и то за свеколико човјечанство од почетка до краја времена, у најтамнијем моменту његовог постојања, када се, уврхунивши у гријеху, спремало да убије и одбаци свог јединог човјекољубивог Створитеља. То је чаша коју ће Господ заједно испити са човјеком за којег се неодвојиво, најтјешњом љубављу, везао, то је оштрица бича и клинова, то је тежина крста, терет крајњег, свеукупног гријеха човјечанства. Јер, Он сам свједочи о Себи, ако бисмо мислили да се молио лично за Себе да Га мимоиђу страдања, када каже ученицима: „Зар ја не бих могао умолити Оца...“ Зар Он не би могао заиста учинити... било шта?

            Његова молитва у Гетсиманији је љубећа молитва према човјеку, у којој се Он не одваја од нас због наше сулуде грешности, „него Он наше гријехе узе на се“ – Он моли Оца да људи не учине крајњи избор вјечног самоубиства покушајем Богоубиства, и задњим, крвавим напором везује нас молитвом за Њега – анђео Га кријепи и бодри, тиме да ће вакрснути поново у људима љубав када Га препознају као Васкрслога, кадa схвате да је и смрт и све што постоји под Његовом влашћу... Тада, вјечно везавши из непојамне љубави Себе за нас, „љубећи нас до краја“, Он полази на оно што „треба да се збуде“, трпељиво по(д)нијевши крст, унизивши се потпуно до, не само човјека, него до одбаченог човјека, и то не из друштва, него до онога који уопште „не треба да живи“, и као такав, унижен испод свих, Он приноси коначни, човјекомолитвени вапај за нас, најбесрамније грешнике, вапај јединог, вјечито безгрешног, Праведника, молитву љубави која ће нас у свом васкршњем загрљају поново и заувијек сјединити – ону најстрашнију, најболнију и најтамнију мисао човјекову, унутарње преображава у мољење које ће нам донијети Свјетлост будућег вјечног дана:

„Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио?“ Маран ата...  Дођи Господе...

Понешто о православним иконама

    Пише: Данијел Билић, иконописац 

      

 Кроз иконописачки посао којим се бавим, често се сусрећем са терминима: „византијска икона“, „барокна“ икона, и „сликање икона по канону“. Те изразе уобичајено притом прати једно, такође, шаблонизирано разумијевање, са, нажалост, чини ми се, одређеним девијацијама у односу на суштински појам –  „Православље“.

            Израз „византијска икона“, иако је већ самим називом прецизно означен најприје као просторно – историјска одредница одређеног иконописног рада, код нас се схвата првенствено у једном стилском, ликовном контексту, који има рекло би се чак и неки општепрепознатљиви карактер. Притом, ту препознатљивост, у некој ликовној анализи, одликује одређени израз који најчешће прати и цијела композиција, по мени, врло уобичајених и једнако осјетљивих „теолошких“ објашњења истог. Међутим, мислим да би се и поред свега тога, и код самих корисника тог термина, појавила врло збуњујућа ситуација у глави, ако бисмо покушали темељно да одредимо шта је то заправо „византијска икона“, и колико су такође, релевантна објашњења о извору њеног ликовног стила, којем се најчешће, морам рећи, намеће, један, чини ми се ипак површан, духовни контекст, који у својој крајњој варијанти рађа још неодређенији појам о „канону иконописања“.

Дакле, запитајмо се за почетак сљедеће: Је ли „византијска икона“ нпр. ликовни стил иконописаца Манастира Милешеве, или Манастира Сопоћани, или Манастира Високи Дечани, или Манасије, или Старонагоричина, Курбинова, или пак Манастира Ватопед, Симонопетра, Протат, или опет, само храмова као што су Хора, Дафни, или Агиа Софиа? Ако пажљиво размотримо и међусобно упоредимо живопис поменутих храмова, уочићемо велику блискост али и велику разноликост у њиховом иконописном изразу. Такође, да ли ћемо „византијском“ назвати икону Господа Сведржитеља из Манастира Хиландара, или Рубљовљевог Спаситеља, или иконе Теофана Критског, или пак само оне, најстарије познате, синајске иконе? Или некако, све поменуто?

Мислим да би већ на овом мјесту можда било најумјесније да признамо да ми појам „византијска икона“ одређујемо најлакше и најприје као опонент, тзв., још лошије названој, „барокној“ икони. Овај израз се не усуђујем чак ставити ни под исте наводнике, јер га лично сматрам непристојним и уврједљивим за икону. По духовној равни онога што је православна икона, и онога што је било културно настојање узнемиреног правца барока, тај израз је потпуно нелогичан, отприлике као кад бисмо рекли „смрдљиви миомирис“. Али, на различитости од тог, да пристојније кажемо, натуралистичког илити реалистичког ликовног изображавања светитеља, ми углавном базирамо представу о ономе што називамо „византијском иконом“. У некој бољој варијанти, то је просто препознавање својеврсне ликовне стилизованости која уопштено одликује православну икону. Међутим, то и даље не чини мање дискутабилним назив „византијска икона“, као и претјерано натегнут, рекао бих чак и Оригенов модел символичног повезивања, који сваком њеном елементу даје, пренаглашен чак и до лажности, „духовни“ контекст. По мом личном мишљењу, то више шкоди истинском Духу који православна икона има, него што му доприноси. Ријечи о томе како су иконописци настојали да физиономијом изображених светитеља искажу нешто посебно о њиховим духовним дометима, лично, апсолутно не сматрам истинитим.

Наводно пренаглашене димензије одређених дијелова тијела, као што су крупне очи, које су много духовног сагледавале, или велике уши које су веома слушале ријеч Божију, мала уста која су мало јела или говорила, огромна стопала која су много препјешачила проповиједајући Јеванђеље, отворен длан који одбија идолопоклонство, итд. – сматрам истински неозбиљним тумачењем православне иконе, уз нарочит нагласак на „свјетлости без сијенки, која исијава изнутра“. Просто, све те ствари ће се за тили час изобличити као окрутно лажне, већ првог момента када се неко сусретне са нпр. фајумским портретима. Укратко ћу рећи, за оне који евентуално не знају, да су у питању портрети, неријетко и насликане цијеле фигуре, упокојених, које су традиционално у фајумској култури у 5. вијеку прије н.е., (а свакако и раније до тада), постављане преко, да једноставније кажем, ковчега, у којима су те упокојене сахрањивали. Ту бисмо већ такође видјели и савршено стилизовану ликовност у изразу, и крупне, врло изражајне очи, „мала“ уста, и „гле чуда“, на фигурама, десне руке са длановима окренутим напријед, подигнуте, (традиционално, као и данас), у знак поздрава, (!), а у лијевој чак, гле можда и саблазни за неке, египћански „крст“, са све одјеждама на њима, ликовно ријешеним, управо као да гледате нашу „византијску“ икону! Шокантно како бисмо испали неоригинални, да не кажем и лажни, је л` де, када бисмо уз све то сазнали да чак ни ореоли нису „наши“? Али, то је неминовна штета коју површност у било којем тумачењу, носи са собом. А мислим да она нипошто не пристаје Православљу.

Стога желим, као иконописац и сликар чији рад стоји на суду сваком од вас, рећи посебно и о најосјетљивијој ствари за мене, а коју многи користе као одређени лијеп „опис“ православне иконе – наиме, о свјетлости на ликовима насликаних светитеља, која „исијава“ из њих, уз очекивана пратећа објашњења о томе. Врло просто ћу вас замолити само да узмете као илустративан примјер обичну упаљену сијалицу, или Мотовиловљев опис Св. Серафима Саровског који се преобразио пред њим, па да и сами закључите како то заправо изгледа свјетлост која исијава из нечега.

Зашто намећемо себи таква површна тумачења? Зар је проблем то што су иконописци чијој се сликарској заоставштини дивимо, били заправо врхунски аналитички мајстори, и то најприје управо као сналажљиве занатлије?

Та „свјетлост која исијава“ – ово одговорно тврдим као њихов недорастао колега, али и као сликар са деценијским искуством портретисања – јесте, једноставно, тзв. фронтално или чеоно освјетљење, које је заправо најлакше и најподесније за брзо и да кажем „напаметно“, ликовно рјешавање облика у простору. Његова сажетост зависи од умјетника до умјетника, као и стилизација, јер, имамо нпр. потпуно освијетљене ликове светитеља код Мануила Панселиноса, али такође и до потпуности сведене на минимум освјетљења, код једнако великог мајстора иконописца Теофана Критског, за чији рад постоји и врло прецизна дефиниција, а то је: да се трудио да му ликовни елементи иконе буду сажети и чисти, као што је Исусова молитва. Искрено, вјерујем да је из сличних, практичних најприје, разлога, настало све то чему данас непотребно и насилно намећемо духовни контекст. Најстарије сачуване православне иконе са Синаја, у потпуности су наслијеђе поменутих фајумских портрета, који су, по мени, реалистичнији и ефектнији и од надуваног Рембранта. Развој Православља и процват иконописа, његова мјешавина са новим културама након периода иконоборства, као и појава осликавања огромних храмовних површина иконама, довели су до стилизације ликовних елемената и њихове сведености по којој је православна икона данас опште позната. Али, као што рекосмо, и то је опет само један дио њеног ликовног израза, јер са којим правом бисмо онда оспорили чудесне иконе јерусалимске Пресвете Богородице или пак лепавинске, или безброј других које су у потпуности реалистички насликане?

Давајући иконама строго грчко – византијски визуелни оквир, а под окриљем неког наводног „канона“ или трансцедентности и преображености ликова светитеља, (нажалост, најприје у смислу њихове физиономије, што неки, збуњујуће, дословно схватају и проповиједају до оспоравања реалистичног ликовног израза на иконама), мислим да се озбиљно корача путићима јереси које су оспоравале и ниподаштавале Богом дано нам тијело, које је управо овакво каквим га видимо, овим истим тјелесним очима, јер заборављамо толико битну ствар да нам се Господ управо кроз њега показао крајње иманентан, јер „Логос постаде тијело“. И у овој ствари сматрам, да је технички далеко једноставније и, да кажем, безбједније, у смислу критике, а и талента, за иконописце било придржавати се одређеног типа изображавања Господа, Пресвете Богородице и Светих, који је временом добио једну иконичну, препознатљиву форму, а којој је потом накачено звоно својеврсног „канона“. У оквиру тих визуелних рјешења, врхунски ликовни мајстори иконописа су стилизовали све ликовне елементе православне иконе до савршенства, дубоко их анализирајући и промишљајући о њима. Сјетите се само милешевског тзв. Бијелог Анђела нпр. и зеленог тона сијенки на његовом руменом лицу, вијековима прије него што је Мане закључио да су на жутој кочији љубичасте сијенке, па Французи од тога направили цио умјетнички покрет!

А опет, у истој тој Француској, на изложби икона које је насликао, данас чувени о. Стаматис Склирис, доживјеће својеврсни преображај у сопственом иконописачком изразу, управо подстакнут питањем једног посјетиоца изложбе: „А како изгледа твој Христос?“ Лично мислим, право питање за сваког од нас, нарочито за иконописца, на које нисам сигуран да му и можемо дати коначан одговор док смо само на овом свијету, јер вјерујем да је за то потребна крајња синергија благодати Божије и нашег потпуног духовног и занатског труда. Притом и исповиједам: у мјери у којој ми се слабуњаво срце ширило за Господа, разумијевао сам и прихватао љепоту Божију и кроз несвакидашње иконе о. Стаматиса, које је један мој пријатељ назвао абориџинским због њиховог шаренила, једнако као и кроз хармоничне фреске Високих Дечана. Сва чудесност и љепота је дакле само у нашој отворености за Господа, јер Царство Божије је унутра у нама. А други мој пријатељ, свештеник, у надахнућу једном рече да је и свака православна икона заправо чудотворна. У контексту претходно поменуте отворености за љепоту њеног Истинског садржаја, кажем Амин на то. Површно анализирање православне иконе, уз једнака духовна тумачења, ограничиће нам ту радост истинског и једноставног сурета са Господом кроз Његове драгоцјене рукотворене образе.

            Једино ново и оригинално што је православна икона донијела, јесте „Оно једино ново под сунцем“, по ријечима Отаца, а то је Христос Богочовјек и Његов пресвијетли Лик. То је суштинска вриједност сваке православне иконе, коју су крвљу за нас изборили наши свети преци, и крај анализирања свега онога што би она „могла“ да буде или символише. Стога је и једини услов да би се нешто прихватило као православна икона у вријеме ране Цркве, било само Епископово именовање исте, тј. потврђивање изображеног лика достојним да на себи понесе Име, Богом дано његовом оригиналу, уз, Њему упућену, искрену молитву вијерних.

Агапа у раној Цркви и могућност њене обнове

Пише: јереј Синиша Максимовић

           парох Треће парохије дервентске

Посебно мјесто у богослужењу ране Цркве заузима установа под називом агапа. Прве помене о савршавању агапа налазимо у Дјелима светих апостола и посланицама Апостола Павла. Наиме, ријеч је о заједничком обједу (трпези) у којем су узимали учешћа сви чланови Цркве. О животу прве хришћанске заједнице у Јерусалиму, апостол Лука пише сљедеће: „А у народа који повјерова бјеше једно срце и једна душа; и ниједан не говораше за имање своје да је његово, него им све бјеше заједничко.“ (Дап. 4, 32).

Трпеза је неодвојиви дио хришћанског богослужења! Коријене свештеног односа према трпези (храни) можемо наћи у традицији јудејског народа, али, и првенствено у животу самог Спаситеља. Проповиједање Ријечи Божије и заједничко обједовање били су нераскидиво везани са Господњим дјелом. У својим бесједама Спаситељ описује Царство небеско као заједничку трпезу свих спасених: „ А кажем вам да ће многи од истока и запада доћи и сјешће за трпезу с Авраамом, и Исаком, и Јаковом у Царству небескоме.“ (Мт. 8, 11).

Јеванђелисти нам предају да је Господ присуствовао и трпезама које су приређивали његови слушаоци. Карактеристичан примјер је боравак Спаситељев у кући кнеза фарисејског (Лк. 14, 12), у којем имамо образац за потоње агапе: „А ономе што га је позвао рече: Када дајеш ручак или вечеру, не зови пријатеље своје, ни браћу своју, ни рођаке своје, ни богате сусједе, да не би онда и они тебе позвали и вратили ти. Него кад чиниш гозбу, зови сиромахе, богаље, хроме, слијепе; И блажен ћеш бити што ти они немају чиме вратити; него ће ти се вратити о васкрсењу праведних.“ Као што видимо, један од циљева агапе јесте брга за сиромашне.

Још један догађај, који је претходио Христовом страдању, а десио се такође у кући једнога од фарисеја, по имену Симон. Наиме, поменути домаћин је уготовио вечеру и позвао Господа да обједује код њега. У току вечере, у кућу је ушла жена блудница, позната присутнима; „и ставши позади код ногу његових плакаше, и стаде квасити ноге његове сузама, и косом главе своје отираше, и цјеливаше ноге његове, и мазаше мирисом. А кад видје фарисеј који га је позвао, рече у себи: Да је он пророк, знао би каква га се жена дотиче; јер је грјешница. И одговарајући Исус рече му: Симоне, имам ти нешто казати. А он рече: Учитељу кажи. А Исус рече: Двојица бијаху дужни једноме повјериоцу, један бјеше дужан пет стотина динара,  а други педесет. А кад они не имадоше да му да врате, поклони обојици. Кажи, који ће га од њих двојице већма љубити? А Симон одговарајући рече: Мислим онај коме више поклони. А он му рече: право си судио.“ (Лк. 7, 38 - 43). Коначан суд над женом Господ је изрекао рекавши: „Опраштају јој се гријеси многи, јер је велику љубав имала; а коме се мало прашта малу љубав има“ (Лк. 7, 47). Ако пажљиво сагледамо овај догађај можемо уочити и другу особину агапе, а то је љубав према ближњем. Симон, који је припремио вечеру, оказао се недостојан агапе, док је блудница донијела најнеопходније.

Установљење Тајне вечере на Велики четвртак је коначно одредило правац у којем ће се развијати хришћанско богослужење. У самој основи, хришћанска служба је трпеза ријечи Божије и евхаристијских дарова.

О првим агапама, непосредно након Силаска Светога Духа, апостол Лука нам даје сљедеће свједочанство: „ И сваки дан бијаху истрајно и једнодушно  у храму, и ломећи хљеб по домовима, примаху храну с радошћу и у простоти срца.“ (Дап. 2, 46). Првобитно је агапа била сједињена са самом евхаристијом. Трпезу су сачињавали приноси које су вјерни доносили од својих домова, а затим полагали на заједничку трпезу. Евхаристији су претходили: појање псалама и читање библијских текстова, након чега је слиједила проповијед предстојатеља. Заједничка трпеза је била израз јединства свих у Христу, а не знак међусобне солидарности. Радосни осјећај да је Господ Исус Спаситељ свијета; да су вјерни сабрани на службу Његов народ који ишчекује Царство у сили Духа, рађао је код вјерних сазнање да су међусобно браћа и једно у Христу. Ако смо удови једнога Тијела, према ријечима апостола Павла, тада и наша тијела не припадају више нама, већ Цркви. Онда, и храна више није само начин да биолошки преживим, већ у Цркви имам могућност да је прихватам као дар Божији и да дијелећи је са ближњима, имам заједницу (љубав) са њима. Уколико нисам у стању да подијелим свој живот са другим, онда сам још у оквирима биолошког преживљавања.

О узроцима који су довели до гашења агапе

Посланица Коринћанима нас извјештава о злоупотребама агапе још вријеме апостола Павла. Апостол критикује коринћане за неумјереност у јелу и пићу, и за то што се међусобно не ишчекују кад готове агапе. Овдје бисмо могли направити паралелу са начином слављења крсне славе код нас и општим критичким ставом према духу који влада на њима. Значајан дио православних, који се занима за црквени живот, сматра да смо се начином слављења славе удаљили од првобитне хришћанске једноставности. Милански едикт 313. године и масовни улазак пагана у Цркву, довео је до пада црквене дисциплине и хришћанског живота. Различите злоупотребе на хришћанским сабрањима су довеле до потпуног гашења агапе. Лаици (народ Божији) су изгубили ревност за међусобно обједовање и служење, а клирици постепено подлијегали комфору и компромису. Кажем, комфору, јер управљање агапом и Црквом изискује значајан напор и посебно старање од стране свештенослужитеља. Због тога је апостол Павле са толико доследности умољавао Тимотеја да се постара око уређења Цркве.

Остаци агапе у каснијем периоду

Неопходно је нагласити да је агапа у суштинском смислу била дио литургије и њен најбољи израз. Нажалост, изазови, пред којима се Црква кроз историју суочила, довели су до одређених одступања од древне праксе. Агапа је временом прерасла у вечерњу службу а служење евхаристије је помјерено са вечера на јутро. Вријеме гашења агапе се поклапа са временом помјерања литургије на јутарње часове. Овај процес се одвијао од 4. до 6. вијека. У потрази да одговори на несређено стање на агапама Црква уводи обавезан евхаристијски пост (пост од вечера до причешћа. У наше вријеме од поноћи до причешћа). Према истакнутом руском литургичару Михаилу Скабалановићу, агапа је прерасла у вечерњу службу. Свеноћно бденије и освећење петохљебнице имају своје коријене у древној агапи. Међутим, сам чин заједничког обједа је у различитим формама преживљавао до наших дана. Можемо слободно рећи да је обичај вршења задушница на гробљима, уз доношење хране на гробове, израз живог црквеног предања које су лаици сачували. Захваљујући богомољачком покрету, који је захватио наше крајеве између два свјетска рата, крсне славе су у многим крајевима биле оличење агапе.

        Приједлози за постепени агапијску обнову

Зашто не признати да је наш литургијски живот у многоме пасиван. Истина, похвална је појава интензивнијег причешћивања лаика на литургији. Обнова литургијског живота не може бити сведена на један од њених елемената. Литургија представља искуство укупног живота. Заборављајући ту чињеницу, противници литургијске обнове имају негативан став према учесталом причешћивању лаика (народа). Критичари сматрају да на такав начин долази до профанације Свете тајне и да ће њени учесници изгубити побожност због честог приступања чаши. Недостатак ове критике је у томе, што њени заговорници причешће искључиво виде као личну ствар појединца а не као догађај изграђивања заједнице. Поставља се питање: желим ли ја да имам јединство у Христу са многима? Желим ли да моја парохија недјељом оствари јединство у Чаши? Истина, није довољно да их све позовем да приступају, а да запоставим остале неопходне елементе пастирског служења, који воде ка литургијској обнови. Нагласио бих да је агапијска обнова неопходан корак ка обнови црквеног живота! Овдје имам у виду сабрања народа након литургије у црквеним салама уз одређено послужење. Ова пракса је већ присутна у многим парохијама наше епархије, и шире. Таква сабрања би отворила могућност да се пројави јединство које се остварило претходно у светом причешћу. У многим сеоским парохијама на дан крсне славе поставља се гозба за све присутне. Мада је то похвална пракса, нажалост, често је супротна духу агапе. У великом броју случајева, осим ако слава не пада у посту, на тим саборима нико се не причести. Ако јединство  није остварено у Христу, онда ни каснија трпеза нема исти смисао. Таквим трпезама недостаје скромност, а присуство музике и алкохола осликава секуларни карактер прославе.Слабљењем црквене свијести и славе су  примиле „дух овога свијета“. У сваком случају, у нашем народу је сачуван агапијски дух у многим приликама. Недавно сам имао прилику да на задушнице идем на једно мало гробље. Након парастоса и прелива гробова вином, имао сам прилику да присуствујем правој агапијској трпези. Наиме, сви вјерни су донијели понешто од хране и неколико столова, затим су храну поставили на поредане у једном низу столове, и заједнички обједовали. Осим хране, молитва и помен уснулих су били саставни дио агапе. Познато је у којој мјери је важан заједнички ручак у сваком дому, он постаје начин јединства једне породице. Исти је значај и за Цркву! У недостатку трпезе, на сабрању се може изнијети и доста скромније послужење. Многи вјерници са посебним пијететом причају о шољици кафе коју су попили након литургије у неком од наших манастира. Ова пракса је много више неопходна у парохијским заједницама него у манастирима. Она није само дјело свештеника и неколицине изабраних послужитеља. Улога презвитера је на првом мјесту управитељска, а народ ће подстакнут од свештеника доносити приносе за потребе послужења. Свакако, треба нагласити да је ово само један од елемената литургијског живота парохије, и да његов „успјех“ зависи од исправног служења евхаристије. Главна препрека парохијском свештенику за овакав начин сабирања парохијана, јесу обреди који слиједе након литургије. То је, свакако, само изговор! Ако ствари у Цркви поређамо по важности онда ће препреке бити елиминисане. На првом мјесту у литургији треба да стоји оно што је на изграђивање заједнице! Рецимо, ако црквењак нашег храма последњих десет година није био на литургији, зато да би наши парохијани обавили индивидуални ритуал паљења свијећа у вријеме кад треба да стоје на литургији, онда праксу продаје свијећа у вријеме литургије треба елиминисати, зато што она разара јединство Цркве. Треба изабрати шта је важније: присуство свих на једном мјесту или индивидуална потреба појединца. Ако је јавно читање добровољних прилога у супротности са Христовим ријечима: „што чини десница да не зна љевица“, онда не користи на изградњу Цркве. Ако је изградња заједнице циљ Цркве, онда оно што је изграђује, мора да стоји у првом плану. Тако ни крштење не може бити довршено ако се новокрштени на првој сљедећој литургији не причести! Овај моменат захтијева појашњење: циљ Крштења је уцрковљење, сједињење са Тијелом Христовим (Црквом), а то не може бити остварено без Литургије и причешћа. У раној Цркви су три тајинства: Крштење, Миропомазање, Евхаристија, чинили јединствену тајну иницијације (увођења) у Цркву. Питање савремене праксе савршавања свете тајне Крштења  и њеног утицаја на црквени живот, потребује један засебан осврт.

Закључак

Питање литургијске обнове није преживљена тема, она је актуелна у сваком времену и мјесту гдје Црква постоји. Литургија је пројава Божијег Царства у свијету, деградирајући њу – деградирамо сопствени живот! Суштински, нисмо ми ти који обнављамо литургију, него њено правилно конституисање обнавља нас. Зато, када се говори о литургијској обнови, има се у виду неопходност уклањања оне праксе која непосредно омета нашу обнову. Наш лични живот не може бити освећен ако се не обнављамо као заједница. Зато је повратак древним црквеним установама, попут агапе, неопходан ради изграђивања заједнице. На ово служење су позвани и народ и свештенство, кроз покајање и приношење себе на служење заједници, свако у ономе у чему је призван!

Надам се да ће неки ставови изнесени у овом чланку послужити за неку ширу анализу  нашег црквеног живота и потребе његове обнове.