Света Тајна Покајања – Тајна живота у благодатној заједници са Богом

Пише:протонамјесник Јован Максимовић

           парох Прве парохије козлучке

У савременом друштву покајање је маргинализовано из искуства и живота. Штавише, човјек данашњице живи у убјеђењу да нема потребе да се за било шта каје. И када се формално каје он то чини без видног знака промјене унутрашњег стања и истинског жаљења и гриже савјести. Свакако да такав вид кајања не црпи идентитет из искуства православне Тајне умопреображења. Посматрано са психолошког аспекта, у наше вријеме на покајање се гледа као на знак слабости карактера и лабилности дотичне личности, чега се треба психолошки ослободити потискивањем у запећак.

            Хришћански приступ покајању и уопште човјеку као носиоцу највећег достојанства пред цјелокупном творевином не може бити историјски, социјални, нити само психолошки, јер су коријени човјековог бића дубљи и свестранији од свега тога узетог свеукупно, због славе у коју је уведен јављањем Божијим у свијету. Покајање је, такорећи, почетак Јеванђеља – нове и радосне вијести о насталом спасењу и преображају човјека у Христу. Штавише, истинско покајање је и више него почетак новог и спасоносног живота у заједници са Богом: оно је и трајно хришћанско стање и расположење, које га држи у стању стражења и будности за остварење Тајинственог сусрета са Господом. То потврђује и Свети Григорије Палама када каже да је „покајање почетак, средина и крај хришћанског начина живота“[1].

            Покајање је Богом установљена Тајна, коју је Црква од самих својих почетака доживљавала и примјењивала као такву. Њу је установио Господ Исус Христос, који је био и њен први савршитељ, кроз отпуштање гријехова „онима који сједе у области и сјени смрти“, обасјавајући их свјетлошћу своје богочовјечанске личности. Јер „Богу није мило да умре безбожник, него да се врати безбожник са свога пута и да буде жив“ (Јзк 33, 11). Спаситељ је чудесним исцјељењима открио да је Он најбољи познавалац бића људског, јер је истовремено исцјељивао немоћи тијела и давао опроштај сагрјешења онима који су му нелицемјерно приступали (уп. Мт 9, 5–6). Господ Исус Христос је започео откривање своје Благе вијести управо ријечима којима се утемељује нови живот у Богу: „Покајте се јер се приближи Царство небеско“ (Мт 4, 17). Слиједујући примјер васкрслога Учитеља, Апостоли, које је Христос послао да проповиједају, такође су започели своју мисију свједочења Јеванђеља проповиједањем покајања за опроштај гријехова (Мк 6, 12; Лк 24, 47; в. Дап 5, 31; 11, 18; 17, 30; 14, 15; 26, 20). Након силаска Светога Духа на апостоле на Педесетницу, прва проповијед апостола Петра садржи конкретан циљ и упутство: „Покајте се, и да се крсти сваки од вас у име Исуса Христа за опроштење гријехова; и примићете дар Светога Духа“ (Дап 2, 38; уп. 3, 19).

            Дакле, прве ријечи Христове, на самом почетку његове проповиједи, биле су:„Покајте се“, јер је покајање почетак истинског хришћанског живота и његов услов. Али, шта је покајање у самој својој бити? Често се покајање схвата као хладно и формално набрајање гријехова и преступа, као акт признавања кривице у правном спору за које се добија разрјешење схваћено у магијском смислу. Међутим, нешто суштинско се превиђа у оваквом приступу Тајинству покајања, без чега ни исповијест ни разрешење немају ни значаја ни силе. То је осјећање отуђености од Бога, од радости општења са њим, због учињеног гријеха. Стога је истинско покајање жеља за повратком, враћањем, поновним проналаском изгубљеног Очевог Дома и, изнад свега, измирењем са Црквом. Покајање, као туга због отуђености од Бога, управо је лијек од сваке друге безнадежне туге[2]. Док туга овога свијета доноси смрт, покајање као туга по Богу доноси спасење, уносећи искуство васкрсења у биће покајника. У овој мисли нас утврђује апостол Павле, који каже: „Жалост која је по Богу доноси покајање за спасење, за које се не каје; а жалост овога свијета доноси смрт“ (2Кор 7, 10). У покајању се открива сва трагедија људске палости у гријех, трагедија гријеха као лажи и обмане. Према православном искуству, гријех није само нарушавање неке заповијести које аутоматски изискује одређену казну. Гријех увијек представља изопачење живота и проневјеру дарова које нам је Бог даровао, такорећи издају новог живота у Христу. Свети Кирило Јерусалимски истиче следеће: „Велико је зло гријех, али не и неизљечиво; ужасно је за онога који га посједује; али лако изљечиво за онога који га покајањем одбацује“[3]. Сликовит доказ је управо прича о блудном сину, у којој отуђени син долази до спознаје свога пада и унижења тек у сјећању на Оца који је пребогат милошћу. Стога, грјешник формално не престаје бити чедо Цркве која га је кроз крштење и родила. Богомудри Палама каже да „Дух Свети пребива у онима који живе у покајању, не напуштајући ни оне што су сагријешили – као што смо видјели код Давида, али одступа од оних што су сагријешили и при том не осјећају покајање, као што смо видјели код Саула“[4].

 Важно је истаћи чињеницу да покајање, иако представља призив на промјену и преображај сваког појединца, ипак није само лични подвиг, него уједно и саборни подвиг заједнице као Тијела Христовог. Апостол Павле ставља до знања да се стање покајника итекако тиче саме заједнице којој исти припада: „Ако страда један уд, с њим страдају сви удови; а ако ли се један уд прославља, с њим се радују сви удови“ (1Кор 12, 26). Ова констатација, свакако, Тајну покајања доводи у директну везу са Евхаристијом, у којој се и остварује Црква као заједница Тијела и Крви Христове[5]. Стога треба истаћи да је свака литургијско-богослужбена ријеч Цркве прожета покајним мотивом и духом зато што јој је главни задатак да, преображавајући човјека и цјелокупну творевину, оствари нови живот у Христу. Покајање, као преображај човјековог посрнулог бића, омогућава, кроз измирење са заједницом, поновни повратак у Цркву – саборни, богочовјечански организам. Ово измирење је терапеутски процес, а отпуштење гријехова светотајински печат и знак прихватања покајања које је уродило плодом. Стога, у одсуству покајне атмосфере заједница престаје да буде живо литургијско ткиво Цркве, те се претвара у посвјетовњачену мјесну организацију за задовољавање религиозних и психолошких потреба, губећи свој богочовјечански идентитет. Зато можемо слободно рећи да је управо покајање јеванђелски „квасац“ који чини да крштењска благодат хришћанина преображава „у човјека савршена“, саборно узрастајућег „у мјеру раста пуноће Христове“ (Еф 4, 13).

                                                         

Литература:

---

[1] Свети Григорије Палама, Сабране бесједе, 59. бесједа: „О чину светог крштења, о покајању и ономе шта о њему каже св. Јован Крститељ“, Београд, 2005, 491.

[2] „Свети Павле учи да не треба одбацити оне који учине смртни гријех, већ их ваља још већма кријепити хљебом од суза, али при том пазити да туга буде умјерена, јер то значе ријечи храниш их хљебом сузнијем (Пс 80, 5) да покајник не би од прекомијерне туге пао у очајање“. (А. Медиолански, Две књиге о покајању, Крагујевац, 2004, 61).

[3]  Свети Кирило Јерусалимски, Катихезе, са грчког изворника превео Јеромонах др Амфилохије Радовић, Манастир Острог, 2009, 42.

[4] Г. Палама, наведено дјело, 498.

[5] Са великим отачко-богословским ауторитетом свети Дионисије Псеудо-Ареопагит свједочи: „Свака од свештенорадњи (посматра се) као незавршена (несавршена), уколико није потврђена нашим причешћем (Евхаристијом); са друге стране, врх и глава сваке свештенорадње јесте подавање (причешћивање) просвећенима Богоначалних Тајни...“ (Д. Ареопагит, О црквеној јерархији, Шибеник, 2009, 24).

Пасторално духовни смисао освећења Богојављењске водице

Пише:протојереј Јован Максимовић

          парох Прве парохије козлучке

Светотајинска улога воде

По библијско-отачком тајнозрењу, вода се одувијек налазила у најтјешњој вези са људским животом и постојањем. Вода символизује почетак творевине, јер су дјелањем Светога Духа над водама све твари у Сину Божијем доведене из небића у биће, из непостојања у постојање (Пост 1, 1–26; Кол 1, 16; 2Пт 3, 5). Вода је, између осталог, саставни дио творевине; она је символ живота, рађања и оживљавања. Од круцијалног значаја за сагледавање улоге воде у домостроју Божијем је чињеница да се „Дух Божији дизаше над водом“[1]. Вода је присуством Духа Божијег попримила освећујуће дејство и силу, постајући конструктивни и животворни елемент свега створеног. На тај начин је природа воде, освећена Духом, примила освећујуће својство и постала обиталиште Божије. Библијска повијест о стварању свијета показује нам како Дух Свети, који се дизао над водама, још од тада освећује воде и даје им плодност. Штавише, свети Иполит Римски примјећује да Божанствена Тројица, предвиђајући од вјечности пад људског рода, из небића стварајући суштину воде, истовремено је припремала људима исцјељење које ће им се дати водом[2].

Отуђењем човјека и цјелокупне творевине од Творца свијет је промашио своје назначење. Вода, као првобитна материја из које Бог ствара и обликује све постојеће, постаје рушилачки елемент и обиталиште демонских сила[3]. Човјек је постао слуга демонских сила због своје робовске потчињености свијету и злоупотребе творевине[4]. Ослобођење човјека започиње ослобођењем, очишћењем и искупљењем материје, које се састоји у васпостављању њене првобитне улоге и назначења – да буде обиталиште Божије. Према ријечима светога Јована Дамаскина: „Вода је, дакле, предиван елемент и вишеструко користан, који чисти од нечистоће, и то не само тјелесне, него и душевне, уколико прими благодат Светога Духа“[5]. Неопходност овог дејства Духа Светог над водом Црква изражава прозбом која се чита при освећењу воде: „Да се освети вода ова силом, и дејством, и силаском Светога Духа“[6]. Уколико материја није у односу са Богом, тј. уколико се не посматра и не користи као средство општења са Богом, она постаје носилац и обиталиште демонских сила. У тешкој отуђености од Бога, сва творевина је уздисала уздасима псалмопојца, који боготражитељски наглашава: „Као што кошута тражи потоке, тако душа моја тражи тебе, Боже! Жедна је душа моја Бога...“ (Пс 42, 1–2). Како није било могуће стално живљење у оковима гријеха и смрти, била је неопходна Божија интервенција. Пророци су најавили да ће Бог на крају времена учинити ново стварање. Нови Завјет нам недвосмислено открива и доказује да је ново стварање, наговјештавано у првом стварању, већ остварено у Христу, јер божанско оваплоћење је стварање новог космоса, нове твари[7].

У Светој Тајни Богојављења (Крштења Господњег) вода задобија нову особину: она, осим тјелесног чишћења, поприма могућност, снагу и силу да у себе прими Духа Светога и да очисти човјеково биће и савјест (1Пт 3, 21), да избрише жиг Сатанин и уреже благодатни печат Духом Светим. Другим ријечима, она постаје бања која чисти гријехе људске (Дап 22, 16; 1Кор 6, 11; Еф 5, 26; Јевр 10, 22). Још у Старом Завјету Бог кроз пророка даје обећање о води која ће имати силу да очисти цјелокупног човјека од гријеха: „Покропићу вас водом чистом, и бићете чисти; ја ћу вас очистити од свијех нечистота ваших и од свијех гаднијех богова ваших“ (Јзк 36, 25). Богонадахнути црквени пјесник, у молитвеном надахнућу обраћајући се Богу, говори: „Ти сам, човјекољубиви Царе, који си нам дао да се обучемо у бијелу као снијег одјећу од воде и Духа, пошаљи нам твој благослов кроз пијење ове воде и кропљење њоме, справши прљавштину страсти“[8].

Рађајући се од Адама, ми смо заједно са свим слабостима природе наслиједили још и сјеме смрти – како тјелесне, тако и духовне. Зачет у безакоњима и рођен у гријесима, човјек носи у себи сав отров гријеха, са свом тежином његових посљедица (уп. Еф 2, 1–3). Због гријеха који живи у њему потчињен је утицају Сатане, који поступа као онај који има власт и право. Христос је управо својим крштењем пресаздао и ослободио палу људску природу, испунивши све старозавјетне наговјештаје Тајне спасења (уп. Јевр 2, 17–18). Крштењем Исусовим човјек бива изузет од владавине Сатане, који у бањи поновног рођења (крштењу) губи власт над њим и силу да самовољно дјелује у њему. Благодат и сила крштењске воде не потапа свијет као у давнини, него очишћује гријех у човјеку и савршено спира сваку нечистоту насталу удаљавањем од заједнице са Богом. Просвјетљење које се остварује у крштењу је најбољи и најузвишенији дар Божији.

Христос се крстио да би у својој богочовјечанској личности остварио искупљење палог рода људског[9], те истовремено објавио Тајну Свете Тројице. Његово крштење је постало узрок крштења сваког људског бића које повјерује и покаје се. Оскар Кулман наводи да је „Исусово крштење заправо историјско поријекло хришћанског крштења“[10]. То потврђује и светоотачко предање у личности светог Јована Дамаскина, који свједочи да се Христос крстио да би нама био „образац и примјер за крштење“[11].

Од велике важности је истаћи чињеницу да је у тренутку Христовог крштења Дух Свети сишао на воде Јордана и остао на њима. Дејствујући непрестано у Цркви, Дух не престаје да силази на воду свијета, да би је преобразио у воду крштења, дајући јој силу поновног рађања за живот вјечни.

Литература:

---

[1] Свети Кирило Јерусалимски наводи: „Ако неко жели да сазна зашто се баш преко воде даје благодат, а не преко неког другог елемента, нека узме Свето Писмо па ће му бити јасно. Вода је нешто изузетно велико, и најбоље међу четири видљива елемента свијета. Небо је обиталиште Анђела, а небеса су од воде; земља је боравиште људи, а она је од воде; и пре свега шестодневног стварања онога што је постало, Дух Божији ношаше се над водом“ (К. Јерусалимски, Катихезе, Манастир Острог, 2009, 57).

[2] Иполит Римский, Беседа на Богоявление, преузето са електронске адресе: www.biblicalstudies.ru, приступљено: 15.10.2009.

[3] Видјети: Протојереј Александар Шмеман, Водом и Духом, манастир Хиландар, 2008, 35.

[4] Уп. „Мало ли вам је што пасете на доброј паши, него остатак паше своје газите ногама својим? И што пијете бистру воду, него остатак мутите ногама својим?“ (Јзк 34, 18).

[5] Свети Јован Дамаскин, Тачно изложење православне вере, у: Источник знања, Никшић, 1997, 200.

[6] Чин свете Тајне крштења, у: Мали требник, превео архимандрит д-р Јустин Сп. Поповић, Призрен, 1994, 23.

[7] уп. 2Кор 5, 17; Гал 6, 15; Еф 2, 10; Кол 3, 10; Јак 1, 18.

[8] Молитва коју говори свештеник у чину Малог освећења воде, наведено дјело, 268.

[9] О искупљењу рода људског кроз крштење Христово Александар Шмеман каже: „Примајући крштење Јованово, Христос поистовјећује Себе са свим људима – са свим грјешницима без изузетка, који су потребовали опроштај, спасење, преображај...Поистовјећује Себе са свима и са сваким од нас понаособ“ (А. Шмеман, Слово на Крещение Господне, преузето са електронске адресе: www.krotov.info, приступљено: 17.01.2012).

[10] О. Кулман, Крштење у Новом Завету, Отачник, Београд, 2011, 61.

[11] Ј. Дамаскин, наведено дјело, 307.