Пише: јереј Синиша Максимовић
парох Треће парохије дервентске
Посебно мјесто у богослужењу ране Цркве заузима установа
под називом агапа. Прве помене о савршавању
агапа налазимо у Дјелима светих апостола и посланицама Апостола Павла. Наиме,
ријеч је о заједничком обједу (трпези) у којем су узимали учешћа сви чланови
Цркве. О животу прве хришћанске заједнице у Јерусалиму, апостол Лука пише
сљедеће: „А у народа који повјерова бјеше
једно срце и једна душа; и ниједан не говораше за имање своје да је његово,
него им све бјеше заједничко.“ (Дап. 4, 32).
Трпеза је неодвојиви дио хришћанског богослужења! Коријене
свештеног односа према трпези (храни) можемо наћи у традицији јудејског народа,
али, и првенствено у животу самог Спаситеља. Проповиједање Ријечи Божије и
заједничко обједовање били су нераскидиво везани са Господњим дјелом. У својим
бесједама Спаситељ описује Царство небеско као заједничку трпезу свих спасених:
„ А кажем вам да ће многи од истока и
запада доћи и сјешће за трпезу с Авраамом, и Исаком, и Јаковом у Царству
небескоме.“ (Мт. 8, 11).
Јеванђелисти нам предају да је Господ присуствовао и
трпезама које су приређивали његови слушаоци. Карактеристичан примјер је
боравак Спаситељев у кући кнеза фарисејског (Лк. 14, 12), у којем имамо образац
за потоње агапе: „А ономе што га је
позвао рече: Када дајеш ручак или вечеру, не зови пријатеље своје, ни браћу
своју, ни рођаке своје, ни богате сусједе, да не би онда и они тебе позвали и
вратили ти. Него кад чиниш гозбу, зови сиромахе, богаље, хроме, слијепе; И
блажен ћеш бити што ти они немају чиме вратити; него ће ти се вратити о
васкрсењу праведних.“ Као што видимо, један од циљева агапе јесте брга за
сиромашне.
Још један догађај, који је претходио Христовом
страдању, а десио се такође у кући једнога од фарисеја, по имену Симон. Наиме,
поменути домаћин је уготовио вечеру и позвао Господа да обједује код њега. У
току вечере, у кућу је ушла жена блудница, позната присутнима; „и ставши позади код ногу његових плакаше, и
стаде квасити ноге његове сузама, и косом главе своје отираше, и цјеливаше ноге
његове, и мазаше мирисом. А кад видје фарисеј који га је позвао, рече у себи:
Да је он пророк, знао би каква га се жена дотиче; јер је грјешница. И
одговарајући Исус рече му: Симоне, имам ти нешто казати. А он рече: Учитељу
кажи. А Исус рече: Двојица бијаху дужни једноме повјериоцу, један бјеше дужан
пет стотина динара, а други педесет.
А кад они не имадоше да му да врате,
поклони обојици. Кажи, који ће га од њих двојице већма љубити? А Симон
одговарајући рече: Мислим онај коме више поклони. А он му рече: право си судио.“
(Лк. 7, 38 - 43). Коначан суд над женом Господ је изрекао рекавши: „Опраштају јој се гријеси многи, јер је
велику љубав имала; а коме се мало прашта малу љубав има“ (Лк. 7, 47). Ако
пажљиво сагледамо овај догађај можемо уочити и другу особину агапе, а то је љубав према ближњем. Симон, који је
припремио вечеру, оказао се недостојан агапе, док је блудница донијела
најнеопходније.
Установљење Тајне вечере на Велики четвртак је коначно
одредило правац у којем ће се развијати хришћанско богослужење. У самој основи,
хришћанска служба је трпеза ријечи Божије и евхаристијских дарова.
О првим агапама, непосредно након Силаска Светога
Духа, апостол Лука нам даје сљедеће свједочанство: „ И сваки дан бијаху истрајно и једнодушно у храму, и ломећи хљеб по домовима, примаху
храну с радошћу и у простоти срца.“ (Дап. 2, 46). Првобитно је агапа била
сједињена са самом евхаристијом. Трпезу су сачињавали приноси које су вјерни доносили од својих домова, а затим полагали
на заједничку трпезу. Евхаристији су претходили: појање псалама и читање
библијских текстова, након чега је слиједила проповијед предстојатеља. Заједничка
трпеза је била израз јединства свих у Христу, а не знак међусобне солидарности.
Радосни осјећај да је Господ Исус Спаситељ свијета; да су вјерни сабрани на
службу Његов народ који ишчекује Царство у сили Духа, рађао је код вјерних сазнање
да су међусобно браћа и једно у Христу. Ако смо удови једнога Тијела, према
ријечима апостола Павла, тада и наша тијела не припадају више нама, већ Цркви. Онда,
и храна више није само начин да биолошки преживим, већ у Цркви имам могућност
да је прихватам као дар Божији и да дијелећи је са ближњима, имам заједницу
(љубав) са њима. Уколико нисам у стању да подијелим свој живот са другим, онда
сам још у оквирима биолошког преживљавања.
О узроцима који су довели до гашења агапе
Посланица Коринћанима нас извјештава о злоупотребама
агапе још вријеме апостола Павла. Апостол критикује коринћане за неумјереност у
јелу и пићу, и за то што се међусобно не ишчекују кад готове агапе. Овдје бисмо
могли направити паралелу са начином слављења крсне славе код нас и општим
критичким ставом према духу који влада на њима. Значајан дио православних, који
се занима за црквени живот, сматра да смо се начином слављења славе удаљили од
првобитне хришћанске једноставности. Милански едикт 313. године и масовни
улазак пагана у Цркву, довео је до пада црквене дисциплине и хришћанског
живота. Различите злоупотребе на хришћанским сабрањима су довеле до потпуног
гашења агапе. Лаици (народ Божији) су изгубили ревност за међусобно обједовање
и служење, а клирици постепено подлијегали комфору и компромису. Кажем, комфору,
јер управљање агапом и Црквом изискује значајан напор и посебно старање од
стране свештенослужитеља. Због тога је апостол Павле са толико доследности
умољавао Тимотеја да се постара око уређења Цркве.
Остаци агапе у каснијем периоду
Неопходно је нагласити да је агапа у суштинском смислу
била дио литургије и њен најбољи израз. Нажалост, изазови, пред којима се Црква
кроз историју суочила, довели су до одређених одступања од древне праксе. Агапа
је временом прерасла у вечерњу службу а служење евхаристије је помјерено са
вечера на јутро. Вријеме гашења агапе се поклапа са временом помјерања
литургије на јутарње часове. Овај процес се одвијао од 4. до 6. вијека. У
потрази да одговори на несређено стање на агапама Црква уводи обавезан евхаристијски
пост (пост од вечера до причешћа. У наше вријеме од поноћи до причешћа). Према
истакнутом руском литургичару Михаилу Скабалановићу, агапа је прерасла у
вечерњу службу. Свеноћно бденије и освећење петохљебнице имају своје коријене у
древној агапи. Међутим, сам чин заједничког обједа је у различитим формама
преживљавао до наших дана. Можемо слободно рећи да је обичај вршења задушница
на гробљима, уз доношење хране на гробове, израз живог црквеног предања које су
лаици сачували. Захваљујући богомољачком покрету, који је захватио наше крајеве
између два свјетска рата, крсне славе су у многим крајевима биле оличење агапе.
Приједлози за постепени
агапијску обнову
Зашто не признати да је наш литургијски живот у
многоме пасиван. Истина, похвална је појава интензивнијег причешћивања лаика на
литургији. Обнова литургијског живота не може бити сведена на један од њених
елемената. Литургија представља искуство укупног живота. Заборављајући ту
чињеницу, противници литургијске обнове имају негативан став према учесталом
причешћивању лаика (народа). Критичари сматрају да на такав начин долази до
профанације Свете тајне и да ће њени учесници изгубити побожност због честог
приступања чаши. Недостатак ове критике је у томе, што њени заговорници
причешће искључиво виде као личну ствар појединца а не као догађај изграђивања
заједнице. Поставља се питање: желим ли ја да имам јединство у Христу са
многима? Желим ли да моја парохија недјељом оствари јединство у Чаши? Истина,
није довољно да их све позовем да приступају, а да запоставим остале неопходне
елементе пастирског служења, који воде ка литургијској обнови. Нагласио бих да
је агапијска обнова неопходан корак ка обнови црквеног живота! Овдје имам у
виду сабрања народа након литургије у црквеним салама уз одређено послужење.
Ова пракса је већ присутна у многим парохијама наше епархије, и шире. Таква
сабрања би отворила могућност да се пројави јединство које се остварило
претходно у светом причешћу. У многим сеоским парохијама на дан крсне славе
поставља се гозба за све присутне. Мада је то похвална пракса, нажалост, често
је супротна духу агапе. У великом броју случајева, осим ако слава не пада у
посту, на тим саборима нико се не причести. Ако јединство није остварено у Христу, онда ни каснија трпеза
нема исти смисао. Таквим трпезама недостаје скромност, а присуство музике и
алкохола осликава секуларни карактер прославе.Слабљењем црквене свијести и
славе су примиле „дух овога свијета“. У
сваком случају, у нашем народу је сачуван агапијски дух у многим приликама.
Недавно сам имао прилику да на задушнице идем на једно мало гробље. Након
парастоса и прелива гробова вином, имао сам прилику да присуствујем правој
агапијској трпези. Наиме, сви вјерни су донијели понешто од хране и неколико
столова, затим су храну поставили на поредане у једном низу столове, и
заједнички обједовали. Осим хране, молитва и помен уснулих су били саставни дио
агапе. Познато је у којој мјери је важан заједнички ручак у сваком дому, он
постаје начин јединства једне породице. Исти је значај и за Цркву! У недостатку
трпезе, на сабрању се може изнијети и доста скромније послужење. Многи вјерници
са посебним пијететом причају о шољици кафе коју су попили након литургије у
неком од наших манастира. Ова пракса је много више неопходна у парохијским
заједницама него у манастирима. Она није само дјело свештеника и неколицине
изабраних послужитеља. Улога презвитера је на првом мјесту управитељска, а
народ ће подстакнут од свештеника доносити приносе за потребе послужења. Свакако,
треба нагласити да је ово само један од елемената литургијског живота парохије,
и да његов „успјех“ зависи од исправног служења евхаристије. Главна препрека
парохијском свештенику за овакав начин сабирања парохијана, јесу обреди који
слиједе након литургије. То је, свакако, само изговор! Ако ствари у Цркви
поређамо по важности онда ће препреке бити елиминисане. На првом мјесту у
литургији треба да стоји оно што је на изграђивање заједнице! Рецимо, ако
црквењак нашег храма последњих десет година није био на литургији, зато да би
наши парохијани обавили индивидуални ритуал паљења свијећа у вријеме кад треба
да стоје на литургији, онда праксу продаје свијећа у вријеме литургије треба
елиминисати, зато што она разара јединство Цркве. Треба изабрати шта је
важније: присуство свих на једном мјесту или индивидуална потреба појединца. Ако
је јавно читање добровољних прилога у супротности са Христовим ријечима: „што чини десница да не зна љевица“, онда
не користи на изградњу Цркве. Ако је изградња заједнице циљ Цркве, онда оно што
је изграђује, мора да стоји у првом плану. Тако ни крштење не може бити
довршено ако се новокрштени на првој сљедећој литургији не причести! Овај
моменат захтијева појашњење: циљ Крштења је уцрковљење, сједињење са Тијелом
Христовим (Црквом), а то не може бити остварено без Литургије и причешћа. У
раној Цркви су три тајинства: Крштење, Миропомазање, Евхаристија, чинили
јединствену тајну иницијације (увођења) у Цркву. Питање савремене праксе
савршавања свете тајне Крштења и њеног
утицаја на црквени живот, потребује један засебан осврт.
Закључак
Питање литургијске обнове није преживљена тема, она је
актуелна у сваком времену и мјесту гдје Црква постоји. Литургија је пројава
Божијег Царства у свијету, деградирајући њу – деградирамо сопствени живот!
Суштински, нисмо ми ти који обнављамо литургију, него њено правилно
конституисање обнавља нас. Зато, када се говори о литургијској обнови, има се у
виду неопходност уклањања оне праксе која непосредно омета нашу обнову. Наш
лични живот не може бити освећен ако се не обнављамо као заједница. Зато је
повратак древним црквеним установама, попут агапе, неопходан ради изграђивања
заједнице. На ово служење су позвани и народ и свештенство, кроз покајање и
приношење себе на служење заједници, свако у ономе у чему је призван!
Надам се да ће неки ставови изнесени у овом чланку послужити
за неку ширу анализу нашег црквеног
живота и потребе његове обнове.
Нема коментара:
Постави коментар