Гетсиманија

Пише: Данијел Билић, иконописац

            Физичко и материјално је свагда својеврсна пројава духовног и унутарњег, оног, дакле, суштинског и претежнијег, по Спаситељевим ријечима: „ Не брините се за тијело...“, иако јесмо психосоматска бића –

од тијела, душе и духа...

           

           У томе свјетлу посматрајући најтамнију Гетсиманијску ноћ, можда бисмо могли и молитву до крви којом се Господ обраћао Оцу схватити, не као молитву и страховање тијела од очекиваних будућих патњи и страдања, него можда најприје као вапај човјека Господа, у тренутку надолазећег сусрета са највећим дебаклом створеног човјечанства. Усудимо се размислити чак, поучени Псалмима за које и Оци говоре да се сам Господ заједно са човјеком моли у њима, (што се у свој пуноти да схватити само кроз Богочовјека), те и Гетсиманијску молитву осмотримо на такав начин. Господ се и тада можда молио, као човјек, управо због човјека, или тачније, за човјека – али не само у смислу неког нама будућег примјера или узора послушности, него као Онај који је у потпуности тог тренутка добровољно поистовјетио себе са човјечанством које се спрема да одбаци несагледиву и толико посвједочену Љубав – Бога, и преда их/Га, крајњем понижењу, порузи, и свирепој, тада најкрвничкијој и најмучнијој смрти. Дакле, не страх од личног страдања и мучења тијела, у молитви за мимоилазак чаше, Њега, као човјека да кажемо, (будући да је као Бог, Господ свакако нестрадалан у том смислу), него молитва за човјечанство – да не учини убиство свога Створитеља, „ако је могуће“. Ријечи потпуне, истинске молитве до краја, као и на крсту: „Опрости им, јер не знају шта чине“; не нешто исценирано и режирано, него молитва усрдна до проливања крви, човјека у Богочовјеку, не због страха за Њега самог, Његовог бола или смрти, „јер бјеше немогуће да Га она задржи“, него због човјека у општем смислу – човјечанства које се спрема да прихвати крајње безумље, управо сопствену смрт и мучење, својом заслијепљеном мржњом и одбацивањем Бога, а по почетном, а тада кулминираном, наговору непомјаника.

Као Син Божији Он је апсолутно могао умолити Оца и учинити да не буде Његовог страдања – заправо, у том смислу не би имао ни потребу за молитвом, а дјеловало би и банално и супротно Његовом назначеном добровољном страдању; него Он изнутра, као Бого – човјек, приноси вапијуће, праведничке, и за нас, унутарње човјекоспасоносне и човјекоисцјељујуће, молитве Оцу, какве, не само у том тренутку, него нико никад није био кадар принијети, и то за свеколико човјечанство од почетка до краја времена, у најтамнијем моменту његовог постојања, када се, уврхунивши у гријеху, спремало да убије и одбаци свог јединог човјекољубивог Створитеља. То је чаша коју ће Господ заједно испити са човјеком за којег се неодвојиво, најтјешњом љубављу, везао, то је оштрица бича и клинова, то је тежина крста, терет крајњег, свеукупног гријеха човјечанства. Јер, Он сам свједочи о Себи, ако бисмо мислили да се молио лично за Себе да Га мимоиђу страдања, када каже ученицима: „Зар ја не бих могао умолити Оца...“ Зар Он не би могао заиста учинити... било шта?

            Његова молитва у Гетсиманији је љубећа молитва према човјеку, у којој се Он не одваја од нас због наше сулуде грешности, „него Он наше гријехе узе на се“ – Он моли Оца да људи не учине крајњи избор вјечног самоубиства покушајем Богоубиства, и задњим, крвавим напором везује нас молитвом за Њега – анђео Га кријепи и бодри, тиме да ће вакрснути поново у људима љубав када Га препознају као Васкрслога, кадa схвате да је и смрт и све што постоји под Његовом влашћу... Тада, вјечно везавши из непојамне љубави Себе за нас, „љубећи нас до краја“, Он полази на оно што „треба да се збуде“, трпељиво по(д)нијевши крст, унизивши се потпуно до, не само човјека, него до одбаченог човјека, и то не из друштва, него до онога који уопште „не треба да живи“, и као такав, унижен испод свих, Он приноси коначни, човјекомолитвени вапај за нас, најбесрамније грешнике, вапај јединог, вјечито безгрешног, Праведника, молитву љубави која ће нас у свом васкршњем загрљају поново и заувијек сјединити – ону најстрашнију, најболнију и најтамнију мисао човјекову, унутарње преображава у мољење које ће нам донијети Свјетлост будућег вјечног дана:

„Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио?“ Маран ата...  Дођи Господе...