Пише: Данијел Билић, иконописац
Кроз иконописачки посао којим се бавим,
често се сусрећем са терминима: „византијска икона“, „барокна“ икона, и
„сликање икона по канону“. Те изразе уобичајено притом прати једно, такође,
шаблонизирано разумијевање, са, нажалост, чини ми се, одређеним девијацијама у
односу на суштински појам – „Православље“.
Израз „византијска икона“, иако је
већ самим називом прецизно означен најприје као просторно – историјска одредница
одређеног иконописног рада, код нас се схвата првенствено у једном стилском,
ликовном контексту, који има рекло би се чак и неки општепрепознатљиви
карактер. Притом, ту препознатљивост, у некој ликовној анализи, одликује одређени
израз који најчешће прати и цијела композиција, по мени, врло уобичајених и
једнако осјетљивих „теолошких“ објашњења истог. Међутим, мислим да би се и
поред свега тога, и код самих корисника тог термина, појавила врло збуњујућа
ситуација у глави, ако бисмо покушали темељно да одредимо шта је то заправо
„византијска икона“, и колико су такође, релевантна објашњења о извору њеног
ликовног стила, којем се најчешће, морам рећи, намеће, један, чини ми се ипак
површан, духовни контекст, који у својој крајњој варијанти рађа још
неодређенији појам о „канону иконописања“.
Дакле, запитајмо се за почетак
сљедеће: Је ли „византијска икона“ нпр. ликовни стил иконописаца Манастира
Милешеве, или Манастира Сопоћани, или Манастира Високи Дечани, или Манасије, или
Старонагоричина, Курбинова, или пак Манастира Ватопед, Симонопетра, Протат, или
опет, само храмова као што су Хора, Дафни, или Агиа Софиа? Ако пажљиво
размотримо и међусобно упоредимо живопис поменутих храмова, уочићемо велику
блискост али и велику разноликост у њиховом иконописном изразу. Такође, да ли
ћемо „византијском“ назвати икону Господа Сведржитеља из Манастира Хиландара,
или Рубљовљевог Спаситеља, или иконе Теофана Критског, или пак само оне,
најстарије познате, синајске иконе? Или некако, све поменуто?
Мислим да би већ на овом мјесту можда
било најумјесније да признамо да ми појам „византијска икона“ одређујемо
најлакше и најприје као опонент, тзв., још лошије названој, „барокној“ икони.
Овај израз се не усуђујем чак ставити ни под исте наводнике, јер га лично
сматрам непристојним и уврједљивим за икону. По духовној равни онога што је православна
икона, и онога што је било културно настојање узнемиреног правца барока, тај
израз је потпуно нелогичан, отприлике као кад бисмо рекли „смрдљиви миомирис“.
Али, на различитости од тог, да пристојније кажемо, натуралистичког илити
реалистичког ликовног изображавања светитеља, ми углавном базирамо представу о
ономе што називамо „византијском иконом“. У некој бољој варијанти, то је просто
препознавање својеврсне ликовне стилизованости која уопштено одликује
православну икону. Међутим, то и даље не чини мање дискутабилним назив
„византијска икона“, као и претјерано натегнут, рекао бих чак и Оригенов модел
символичног повезивања, који сваком њеном елементу даје, пренаглашен чак и до
лажности, „духовни“ контекст. По мом личном мишљењу, то више шкоди истинском
Духу који православна икона има, него што му доприноси. Ријечи о томе како су
иконописци настојали да физиономијом изображених светитеља искажу нешто посебно
о њиховим духовним дометима, лично, апсолутно не сматрам истинитим.
Наводно пренаглашене димензије
одређених дијелова тијела, као што су крупне очи, које су много духовног
сагледавале, или велике уши које су веома слушале ријеч Божију, мала уста која
су мало јела или говорила, огромна стопала која су много препјешачила проповиједајући
Јеванђеље, отворен длан који одбија идолопоклонство, итд. – сматрам истински неозбиљним тумачењем православне иконе, уз нарочит
нагласак на „свјетлости без сијенки, која исијава изнутра“. Просто, све те
ствари ће се за тили час изобличити као окрутно лажне, већ првог момента када
се неко сусретне са нпр. фајумским портретима. Укратко ћу рећи, за оне који
евентуално не знају, да су у питању портрети, неријетко и насликане цијеле
фигуре, упокојених, које су традиционално у фајумској култури у 5. вијеку прије
н.е., (а свакако и раније до тада), постављане преко, да једноставније кажем, ковчега,
у којима су те упокојене сахрањивали. Ту бисмо већ такође видјели и савршено
стилизовану ликовност у изразу, и крупне, врло изражајне очи, „мала“ уста, и
„гле чуда“, на фигурама, десне руке са длановима окренутим напријед, подигнуте,
(традиционално, као и данас), у знак поздрава, (!), а у лијевој чак, гле можда
и саблазни за неке, египћански „крст“, са све одјеждама на њима, ликовно
ријешеним, управо као да гледате нашу „византијску“ икону! Шокантно како бисмо
испали неоригинални, да не кажем и лажни, је л` де, када бисмо уз све то
сазнали да чак ни ореоли нису „наши“? Али, то је неминовна штета коју површност
у било којем тумачењу, носи са собом. А мислим да она нипошто не пристаје
Православљу.
Стога желим, као иконописац и
сликар чији рад стоји на суду сваком од вас, рећи посебно и о најосјетљивијој
ствари за мене, а коју многи користе као одређени лијеп „опис“ православне иконе
– наиме, о свјетлости на ликовима насликаних светитеља, која „исијава“ из њих,
уз очекивана пратећа објашњења о томе. Врло просто ћу вас замолити само да
узмете као илустративан примјер обичну упаљену сијалицу, или Мотовиловљев опис
Св. Серафима Саровског који се преобразио пред њим, па да и сами закључите како
то заправо изгледа свјетлост која исијава из нечега.
Зашто намећемо себи таква површна
тумачења? Зар је проблем то што су иконописци чијој се сликарској заоставштини
дивимо, били заправо врхунски аналитички мајстори, и то најприје управо као
сналажљиве занатлије?
Та „свјетлост која исијава“ – ово
одговорно тврдим као њихов недорастао колега, али и као сликар са деценијским
искуством портретисања – јесте, једноставно, тзв. фронтално или чеоно
освјетљење, које је заправо најлакше и најподесније за брзо и да кажем
„напаметно“, ликовно рјешавање облика у простору. Његова сажетост зависи од
умјетника до умјетника, као и стилизација, јер, имамо нпр. потпуно освијетљене
ликове светитеља код Мануила Панселиноса, али такође и до потпуности сведене на
минимум освјетљења, код једнако великог мајстора иконописца Теофана Критског,
за чији рад постоји и врло прецизна дефиниција, а то је: да се трудио да му
ликовни елементи иконе буду сажети и чисти, као што је Исусова молитва. Искрено,
вјерујем да је из сличних, практичних најприје, разлога, настало све то чему
данас непотребно и насилно намећемо духовни контекст. Најстарије сачуване православне
иконе са Синаја, у потпуности су наслијеђе поменутих фајумских портрета, који
су, по мени, реалистичнији и ефектнији и од надуваног Рембранта. Развој
Православља и процват иконописа, његова мјешавина са новим културама након
периода иконоборства, као и појава осликавања огромних храмовних површина
иконама, довели су до стилизације ликовних елемената и њихове сведености по
којој је православна икона данас опште позната. Али, као што рекосмо, и то је опет
само један дио њеног ликовног израза, јер са којим правом бисмо онда оспорили
чудесне иконе јерусалимске Пресвете Богородице или пак лепавинске, или безброј
других које су у потпуности реалистички насликане?
Давајући иконама строго грчко –
византијски визуелни оквир, а под окриљем неког наводног „канона“ или трансцедентности
и преображености ликова светитеља, (нажалост, најприје у смислу њихове
физиономије, што неки, збуњујуће, дословно схватају и проповиједају до
оспоравања реалистичног ликовног израза на иконама), мислим да се озбиљно
корача путићима јереси које су оспоравале и ниподаштавале Богом дано нам
тијело, које је управо овакво каквим га видимо, овим истим тјелесним очима, јер
заборављамо толико битну ствар да нам се Господ управо кроз њега показао крајње
иманентан, јер „Логос постаде тијело“. И у овој ствари сматрам, да је технички далеко
једноставније и, да кажем, безбједније, у смислу критике, а и талента, за
иконописце било придржавати се одређеног типа изображавања Господа, Пресвете
Богородице и Светих, који је временом добио једну иконичну, препознатљиву форму,
а којој је потом накачено звоно својеврсног „канона“. У оквиру тих визуелних
рјешења, врхунски ликовни мајстори иконописа су стилизовали све ликовне елементе
православне иконе до савршенства, дубоко их анализирајући и промишљајући о
њима. Сјетите се само милешевског тзв. Бијелог Анђела нпр. и зеленог тона
сијенки на његовом руменом лицу, вијековима прије него што је Мане закључио да
су на жутој кочији љубичасте сијенке, па Французи од тога направили цио
умјетнички покрет!
А опет, у
истој тој Француској, на изложби икона које је насликао, данас чувени о.
Стаматис Склирис, доживјеће својеврсни преображај у сопственом иконописачком
изразу, управо подстакнут питањем једног посјетиоца изложбе: „А како изгледа твој
Христос?“ Лично мислим, право питање за сваког од нас, нарочито за иконописца, на
које нисам сигуран да му и можемо дати коначан одговор док смо само на овом
свијету, јер вјерујем да је за то потребна крајња синергија благодати Божије и
нашег потпуног духовног и занатског труда. Притом и исповиједам: у мјери у
којој ми се слабуњаво срце ширило за Господа, разумијевао сам и прихватао
љепоту Божију и кроз несвакидашње иконе о. Стаматиса, које је један мој
пријатељ назвао абориџинским због њиховог шаренила, једнако као и кроз
хармоничне фреске Високих Дечана. Сва чудесност и љепота је дакле само у нашој
отворености за Господа, јер Царство Божије је унутра у нама. А други мој
пријатељ, свештеник, у надахнућу једном рече да је и свака православна икона
заправо чудотворна. У контексту претходно поменуте отворености за љепоту њеног
Истинског садржаја, кажем Амин на то. Површно анализирање православне иконе, уз
једнака духовна тумачења, ограничиће нам ту радост истинског и једноставног
сурета са Господом кроз Његове драгоцјене рукотворене образе.
Једино ново и оригинално што је православна икона донијела, јесте „Оно
једино ново под сунцем“, по ријечима Отаца, а то је Христос Богочовјек и Његов
пресвијетли Лик. То је суштинска вриједност сваке православне иконе, коју су
крвљу за нас изборили наши свети преци, и крај анализирања свега онога што би она
„могла“ да буде или символише. Стога је и једини услов да би се нешто
прихватило као православна икона у вријеме ране Цркве, било само Епископово
именовање исте, тј. потврђивање изображеног лика достојним да на себи понесе
Име, Богом дано његовом оригиналу, уз, Њему упућену, искрену молитву вијерних.
Нема коментара:
Постави коментар